U današnjem članku govorićemo o nezaboravnom glumcu Predragu Ejdušu, umetniku koji je tokom svoje bogate karijere ostavio neizbrisiv trag u svetu pozorišta i filma.
- Njegov opus obuhvatao je oko 200 dramskih uloga, više od 50 filmskih ostvarenja, kao i učešće u 50 televizijskih drama i 30 serija. Ovaj neverovatni broj uloga samo je deo onoga što ga čini posebnim i večnim u sećanjima publike. Ljudi ga pamte po njegovim briljantnim tumačenjima na sceni i ekranu, ali i po njegovim iskrenim javnim nastupima u kojima je otvoreno govorio o društvu, porodici, ljubavi i ljudima oko sebe.
Među onima koji su ga najbolje poznavali bio je i glumac Josif Tatić, kolega i prijatelj sa kojim je godinama delio scenu. Njih dvojica igrali su čuvenu predstavu „Šovinistička farsa“, komad koji je postao kultni fenomen i jedan od najgledanijih u tadašnjoj Jugoslaviji. Predstava nije ostajala samo na domaćim daskama – putovali su širom sveta, predstavljajući svoj rad na gotovo svim meridijanima. Njihova međusobna hemija, energija i humor činili su svaki nastup posebnim, a publika je godinama uživala u njihovim izvođenjima.
Jedno od najzanimljivijih sećanja na njihovu saradnju vezano je upravo za period kada su sa ovom predstavom gostovali u dalekoj Australiji. Nakon završetka turneje, vraćali su se kući i u Atini prelazili u avion kompanije JAT koji je leteo za Beograd. Međutim, ukrcavanje nije išlo po planu – avion nije poleteo odmah jer se čekala delegacija sa posebnim gostima. Kada su ugledali da u avion ulazi ni manje ni više nego patrijarh Pavle sa svojom pratnjom, i publika u avionu i glumci su zanemeli od iznenađenja.
Tada se dogodila anegdota koju je Ejdus rado prepričavao. Njegov kolega Tatić, kojeg su prijatelji zvali Tale, iznenada je ustao iz svog sedišta i odlučio da priđe patrijarhu. Predrag ga je, kako se prisećao, zbunjeno upitao kuda ide, svestan da su pre toga na aerodromu popili više nego što je trebalo i da su i tokom čekanja u avionu nastavili da nazdravljaju. Molio ga je da to ne radi, ali je Tale, poznat po svom slobodnom duhu, odlučno odvratio: „Ćuti ti, Jevrejinu, ovo je moj patrijarh!“ Iako je Tatić zapravo bio ateista, krenuo je da pozdravi patrijarha, dok je Ejdus nemo posmatrao njegovu upornost.
- Nije prošlo dugo, a Tatić se vratio na svoje sedište. Predrag ga je odmah upitao šta se dogodilo i da li je uspeo da porazgovara sa patrijarhom. Tale je sa potpunom ozbiljnošću rekao: „Izgleda da me nije prepoznao.“ Ta rečenica je ušla u istoriju njihovog prijateljstva i postala deo glumačkih priča koje se i danas prepričavaju uz osmeh. Predrag Ejdus je kasnije govorio da se svaki put kada se seti tog trenutka iskreno smeje, jer je taj događaj savršeno oslikavao duh vremena, ali i karakter njegovog kolege.
- Njihova zajednička putovanja i nastupi ostavili su neizbrisiv pečat u pozorišnom svetu. Publika je volela njihovu spontanost, iskrenost i smeo humor. Oni su donosili radost ljudima, a svaki njihov nastup bio je prava svečanost. Njihova povezanost bila je više od profesionalne saradnje – bila je to prava prijateljska priča koja je trajala godinama.
Nažalost, život ne traje večno, pa je Josif Tatić iznenada preminuo u svojoj 67. godini, 8. februara 2013. godine. Njegov odlazak bio je veliki gubitak za sve koji su ga poznavali, kao i za publiku koja je uživala u njegovim maestralnim ulogama. Samo nekoliko godina kasnije, 28. septembra 2018. godine, svet pozorišta izgubio je i Predraga Ejdusa. Njegova smrt ostavila je veliku prazninu, ali i bogato nasleđe koje i dalje inspiriše generacije glumaca i ljubitelja umetnosti.
Iako više nisu među nama, njihove priče, anegdote i umetnička dela nastavljaju da žive. Kada se govori o Predragu Ejdušu, ne može se a da se ne pomene njegova posvećenost glumi, njegov jedinstveni talenat i spremnost da se do poslednjeg daha daje publici. Njegove reči o društvu, ljudima i životu bile su iskrene i hrabre, a njegove uloge ostaju upisane zlatnim slovima u istoriju domaće umetnosti.
Ovaj dragoceni deo sećanja na njega, začinjen humorom i prijateljstvom sa Josifom Tatićem, podseća nas koliko umetnici mogu oplemeniti svakodnevicu. Njihova sposobnost da nas nasmeju, rasplaču i nateraju na razmišljanje čini ih besmrtnima. Zahvaljujući njima, scena je bila mesto iskrene emocije, a publika je odlazila kući bogatija za jedno iskustvo koje se pamti zauvek. Predrag Ejdus ostaje simbol glumačke veličine, a njegove priče i dalje žive u srcima onih koji su ga gledali i voleli.
