U današnjem članku donosimo prepričavanje mudrosti jednog od duhovnih gromada pravoslavnog monaštva, prep. Simeona Atonskog, koji je živeo između 1866. i 1938. godine. Svoje dane proveo je u tišini i kontemplaciji Svete Gore, mesta gde se duhovno sazreva kroz molitvu i odricanje.
Njegove reči nisu samo puko filozofiranje – one su živa uputstva za duhovni i svakodnevni život, koje i danas osvetljavaju put mnogima. Njegova misao o sreći kao spokojstvu uma koje dolazi kada prestanemo tragati za onim što nemamo, a počnemo ceniti ono što imamo, menja ugao gledanja na svet i uvodi nas u jednostavnu istinu – zahvalnost je ključna za mir.
- U svojoj dubokoj mudrosti, prepodobni Simeon je govorio o životnim veštinama, ljudskim osobinama i navikama, ali ne u formi osude, već kao tihe i promišljene opomene. Njegova učenja se temelje na suštinskom razumevanju duše i sveta, podsećajući nas da je darivanje nešto najređe, ali i najvrednije. U samom činu davanja, on prepoznaje istinsko bogatstvo – ne ono materijalno, već duhovno. Darivati znači izaći iz okvira sopstvenih potreba i prepoznati vrednost u drugom, čime postajemo bliži jedni drugima i Bogu.
Druga velika istina ogleda se u praštanju – veštini koju mnogi zanemaruju, a Simeon je vidi kao izvor istinske slobode. Nositi u sebi gorčinu, ljutnju i zamerke znači nositi lance. Samo onaj koji prašta, oslobađa se i uzdiže svoju dušu iznad zemaljskih okova.
Jedna od najtežih, ali najvažnijih veština jeste ćutanje. U tišini, kako kaže, nalazimo mir uma, jer buka sveta guši unutrašnji glas. Kroz ćutanje, duša ima priliku da govori, a srce da razume. Nije slučajno što je ćutanje vekovima bilo deo duhovne discipline.Ipak, ćutanje nije bekstvo od života – naprotiv, ono nas priprema da postavljamo prava pitanja. Za Simeona, postavljanje pitanja je najvažnija veština jer vodi ka istini. Samo onaj ko pita, može pronaći odgovore, i samo iskreno pitanje može otvoriti vrata razumevanja.
U tome leži i značaj slušanja, koje Simeon smatra najmudrijom veštinom. Slušati znači otvoriti srce, a ne samo uši. U svetu punom buke, slušanje drugog predstavlja čin duboke pažnje i saosećanja.Kao i veštine, i navike oblikuju našu svakodnevicu. Taština je, prema njegovim rečima, najneprijatnija jer u njoj gubimo sopstvenu suštinu. Brbljivost, s druge strane, oduzima rečima smisao – kada mnogo govorimo, istina se razvodnjava i gubi vrednost.
- U svom učenju, Simeon opisuje najjaču osobu kao onu koja razume istinu, jer iz tog razumevanja crpi snagu. Nasuprot njoj, najjačim sebe smatra slaba osoba, jer se oslanja na sopstvenu sliku moći, ne na istinu. Istinska snaga je u prihvatanju sopstvene slabosti i osloncu na Boga.
Jednako značajna je i mudrost srca. Najpametniji je onaj ko pazi na svoje srce, jer srce vodi dušu. U vremenu koje veliča intelekt, Simeon nas podseća da je srce pravi centar mudrosti.Upozorava i na opasnost telesne zavisnosti, koja uništava duhovnu slobodu. Ljubav prema novcu vodi u duhovno siromaštvo, jer materijalna pohlepa zamagljuje pogled na istinske vrednosti.
Milosrđe približava čoveka Bogu – kroz dobrotu i brigu za druge, postajemo deo svetosti. Radost je otpor nevolji, a strpljenje je štit protiv patnje. Ove osobine nisu slabost, već znaci unutrašnje snage.Zdravlje duše meri se verom, a bolest duše ogleda se u beznađu – ono je tamni veo koji gasi svetlo vere. Kroz frustraciju, duhovni rad gubi svoju svrhu, dok se u smirenosti uma, koja dolazi iz dobrih dela, pronalazi pravi unutrašnji mir.
Na kraju, prepodobni Simeon govori o besmrtnosti ljubavi. Onaj ko voli druge nikada ne umire, jer kroz ljubav ostaje prisutan u srcima i delima. Ljubav je ono što ostaje i kada sve drugo prođe – veza duše sa večnim.U učenjima prepodobnog Simeona Atonskog ne nalazimo apstraktne ideje, već živu istinu – kako biti bolji, bliži Bogu i u skladu sa sobom. Njegove reči ne zastarevaju, jer nose ono što je večito: ljubav, vera, mudrost i tišina.
