Ljubavna priča Boška Brkića i Admire Ismić predstavlja jednu od najtragičnijih i najtužnijih priča koja dolazi sa prostora bivše Jugoslavije. Njihova ljubav, iako presudno kratka, postala je simbol stradanja i nade, ali i podsećanje na okrutnosti rata koji je zahvatio Bosnu i Hercegovinu. Ova priča o Sarajevskim Romeu i Juliji još uvek budi emocije i duboko je urezana u kolektivnu svest.
Početak ljubavi: Sarajevo, Olimpijada i nesrećni rat
Sve je počelo još tokom Olimpijade u Sarajevu, kada su se Boško i Admira zaljubili. Iako su porekli sve prepreke koje su im se nalazile na putu, godina koja je usledila donela je novi, zastrašujući kontekst – rat. Rat koji je za sobom ostavio pustoš, bol i gubitke, a posebno je pogodio ljubavi poput njihove.
Boško i Admira, dvoje mladića od 25 godina, doneli su odluku da napuste Sarajevo, grad koji je bio pod opsadom. Prošlo je tek godinu dana od početka rata, a želja za begom u sigurnost bila je neizdrživa. Krenuli su ka naselju Grbavica, koja je tada bila pod kontrolom Vojske Republike Srpske. Razlog za njihov put bio je jednostavan – sloboda. Oni su želeli da žive život bez straha, slobodno, gde njihova ljubav neće biti osudivana zbog etničke pripadnosti.
Put ka slobodi i tragičan kraj
Njihov plan bio je jasan – trebalo je da pređu most i dođu do slobodne teritorije. Uslovljeni su dogovorom da ni jedna strana ne sme da zapuca, kako bi omogućili njihovu bezbednu prolaznost. Boško i Admira su verovali da je pred njima svetla budućnost, slobodna od tereta rata i mržnje. Međutim, to su bile njihove poslednje nade.
U trenutku kada su se približavali mostu, začuli su se zvuci snajpera. Ovi smrtonosni hitci zauvek su ugasili njihove mlade živote. Boško je pogođen, a uskoro je i Admira doživela istu sudbinu. Dok je njen život izmičkao, Admira je uspela da se spusti do Boška i, u njegovom zagrljaju, napusti ovaj svet. Zajedno su preminuli, zauvijek povezani, čak i u smrti.
Njihova tela ležala su danima na mostu, jer nijedna strana u ratnom okruženju nije smela da reaguje iz straha za sopstvenu sigurnost. Zaručeni su za tragičnu sudbinu koju su im doneli rat i mržnja. Tek nakon sedam dana, Vojska Republike Srpske uklonila je njihova tela.
Sahrana i misterija
Nakon što su njihovi životi pretrpeli takav tragičan završetak, Boško i Admira su sahranjeni u Lukavici, dok su kasnije preneseni na sarajevsko groblje prema želji Admirinih roditelja. Boškova majka je blagoslovila ovaj čin, omogućavajući da njihova tela budu konačno položena na mesto počinka. Ipak, pitanje koje je ostalo otvoreno do danas je: Ko je imao srce da ubije ovaj mladi par? Nikada nije utvrđeno ko je ispalio smrtonosni rafal, a istraga nikada nije sprovedena do kraja.
Oduvek simbol nade i ljubavi
Njihova tragična priča nije ostala samo lokalna vest. “Sarajevski Romeo i Julija” postali su poznati širom sveta, a priča o njihovoj ljubavi obišla je mnoge zemlje, zahvaljujući novinaru Kurtu Šorku. Njihova sudbina inspirisala je i mnoge umetnike. Sarajevska rock grupa Zabranjeno pušenje snimila je pesmu pod nazivom “Boško i Admira”, dok je pesmu posvećenu ovom paru snimio i Bil Mejdn pod nazivom “Bosko and Admira”.
Boško i Admira su postali simbol ljubavi koja ne poznaje granice, simbol nade da je i u najtežim vremenima moguće naći svetlo, bez obzira na mržnju koja nas okružuje. Iako su njihovi životi tragično ugašeni, njihova ljubav, koja je na trenutak rušila zidove mržnje između Srba i Bošnjaka, nastavlja da živi.
Zaključak: Večnost ljubavi
Njihova priča je još jedan podsećnik na to kako su mržnja i rat odneli mnoge nevine živote, ali i na to koliko je ljubav moćna i uprkos svemu. Boško i Admira su bili zaljubljeni mladi ljudi koji su sanjali o srećnom životu zajedno, a njihova ljubav je, nažalost, završila u krvi i suzama. Međutim, njihova ljubav će živeti večno kao svetionik nade u svetu gde se ljubav ponekad čini kao nemoguća misija.
