Biti u braku znači imati zajedničke snove, ciljeve, i, naravno, razgovore o budućnosti. …..
Moj muž i ja smo se slagali u mnogo čemu, ali postojala je jedna stvar koju smo oboje odlučili – nikada nismo želeli djecu. Za nas, to je bila potpuno prirodna odluka, nešto što smo oboje želeli i u šta smo čvrsto verovali. U početku, sve je bilo jednostavno. Smatrali smo da bi nas roditeljstvo udaljilo od svega što volimo – putovanja, spontanost, našu slobodu. Nismo želeli da postanemo ono što mnogi ljudi smatraju “normalnim roditeljima”, koji se opterećuju brigama o budućnosti svojih mališana.
- S vremenom, međutim, to je postalo nešto o čemu su svi počeli da pričaju. Na svako okupljanje, pitanje koje su nam postavljali bilo je: „Kada ćete imati djecu?“ Iako smo u početku odgovorili mirno i s ljubavlju, kako je vreme prolazilo, to je postajalo sve napornije. I ponekad bi me začudilo koliko su ljudi često imali mišljenje o našim životima, kao da su oni bolje znali šta je najbolje za nas. Nismo se željeli upuštati u polemike sa svakim članom porodice, pa smo samo mudro odgovarali: „Nismo za djecu, to je naš izbor.“
Ali, kako to obično biva, život je imao druge planove. Najveći udarac došao je od moje majke. Ona nije mogla da prihvati našu odluku i nije prestajala da ponavlja: „Ako mi ne date unuke, nećeš dobiti ni deo mog naslijeđa.“ To je bila njena prijetnja koju je upućivala s ozbiljnošću, kao da nas je pokušavala kontrolisati svojom imovinom. Bilo je to zaista zbunjujuće i povređujuće. Osjećala sam se kao da su naši izbori vrijednosti i naših snova postali nevažni, da su samo unuci bili opravdanje za našu egzistenciju.
Iako smo njenu izjavu shvatili ozbiljno, nismo se previše zamarali time. Ali, stvari su postale još komplikovanije. Kada je moja majka iznenada preminula, ostala sam u šoku. Nikada nisam pomislila da će nas život suočiti s nečim tako iznenadnim. Ali ono što je usledilo bilo je mnogo više od gubitka. Moja majka je, naime, ostavila oporuku koja nas je potpuno izbacila iz igre. Otkrila sam da je cijela njena imovina pripala mojoj kćeri, s napomenom da će naslijediti sve kada napuni 18 godina. To je bilo šokantno. Nisam dobila ništa. I najgori deo bio je to što sam shvatila da je moja kćerka od samog početka bila svjesna svega i da je bila u potpunosti uključena u proces.
- Osećala sam se izdanom. Kako je mogla da zna o tome, a da ni moj muž ni ja nismo bili obaviješteni? Bilo je to kao da smo ostali bez svega što smo smatrali svojom imovinom, samo zato što smo doneli odluku koja se nekome nije dopala. Moja kćerka je imala sve, a mi, iako smo verovali da nas je ona voljela, sada smo se osećali kao da nismo imali nikakvo pravo da donosimo odluke o vlastitoj budućnosti.
Svi ovi događaji su nas naveli da preispitamo naš izbor života, naše ideje o porodici, i kako se zapravo gledamo u očima društva. Iako smo verovali da živimo ispunjeno i srećno, u tom trenutku smo shvatili da ništa nije onako kako smo zamišljali. Naša odluka da ne želimo djecu bila je utemeljena u ljubavi i međusobnom poštovanju, ali život nas je naučio da stvari uvek nisu tako jednostavne. U stvari, naš brak se suočavao s izazovima koje nismo mogli predvideti. Možda nismo imali djece, ali su nas društvene norme i obiteljski odnosi podsetili da je život pun nepredvidivih i često bolnih lekcija.
- Danas, s iskustvom koje smo stekli, možemo reći da, iako je naš brak i dalje snažan, nikada ne možemo biti sigurni da su naši izbori u potpunosti naši. Često se setim onih dana kada smo verovali da kontroliramo svoju sudbinu, a sada shvatamo da, uprkos svemu, život uvek ima svoje planove i iznenađenja
