U današnjem članku pratimo Olgu, ženu čije se jutro odvija u tišini i rutini. Stan miriše na kafu i tost, a ona stoji ispred tostera koji, kao i njen brak, više ne funkcioniše kako treba. U pozadini se čuju zvuci brijanja njen muž Pavle započinje dan istim redosledom i istom distancom kao i mnogo puta ranije. Kad uđe u kuhinju, ne nosi cveće ni osmeh– već tabletice iz apoteke.
- Rečenica o godišnjici braka pada kao kamen. Bez emocije, bez značaja. Pavle je zaokupiran poslom, a Olga predlaže večeru, pokušaj bliskosti. On odbija, ostavlja joj kutiju enzima i odlazi. Ne kao suprug, nego kao neko ko mehanički odrađuje ono što smatra „brakom“.
Olga ostaje sama sa pregorelim tostom i mislima. Počinje da preispituje: kada ju je Pavle poslednji put gledao kao ženu? Bez skandala, bez prevara – ali i bez prisnosti. Samo rutina.Uveče se vraća kući, pronalazi poruku: „Jeo sam. Otišao na sastanak.“ Nema večere, nema razgovora. U ruci drži čokoladicu koju je kupila sebi – simbol utehe, ne pažnje.
Njena prepiska sa prijateljicom otkriva stanje – brak sveden na zdravstvene preporuke i logistiku. Noću, dok radi na tekstu o urbanim migracijama, Olga shvata da ne beži od Pavla, već od praznine pored njega.U redakciji joj nude neobičan zadatak – trodnevni put u zabačeno ribarsko selo, da piše o vetroelektranama. Umesto uobičajenog odbijanja, Olga oseća potrebu da pobegne, da ode daleko od svega poznatog.
Tamo je dočekuje Viktor, lokalni domaćin, čovek tihog pogleda i mirnog prisustva. Njegove reči, miris riblje čorbe, tišina sela – sve deluje kao spas. Nema pitanja, nema očekivanja, samo zvezdano nebo i tišina. Prvi put posle dugo vremena, Olga piše sa lakoćom, ne o tome šta mora, već o onome što oseća.U jednoj rečenici priznaje: „Ne znam gde sam nestala, ali sada sam ovde. Živa.“
- Kada se vrati u grad, Pavle pokušava da obnovi vezu. Večera, sveća, planovi za decu, spisak uslova. Ona ne vidi brigu, vidi kontrolu. I pretnju: „Budi ono što ja želim, ili idi.“ Umesto odgovora, Olga se pakuje. Prvi put izgovara da joj treba prostor, da ne želi biti samo „žena u ulozi“.Selidba je korak ka sebi. Mali stan, tišina, jutarnje sunce i zvuk tipki na laptopu. Pavle se ne javlja – osim jedne poruke, gde priznaje da je njen novi tekst „istinit“. Ali istina više nije za njega.
Svake subote Olga ide u park. Sama, sa sveskom. Ne piše iz obaveze – već iz slobode. I onda, jednog dana, u parku se pojavljuje Viktor. Bez najave, bez pitanja. Samo sa šoljom kafe. Njihov susret nije novi početak – to je sadašnji trenutak, miran i neopterećen.Olga shvata: sreća nije ono što je zamišljala – večere, imena za decu, porodične večeri. Sreća je kada čuješ sebe. Kada tvoj glas više ne odjekuje prazninom. Kada si slobodna da pišeš o ženama koje su nekad bile nevidljive, a sada postoje – u svom ritmu, u sopstvenom prostoru.
U poslednjoj sceni, Olga pali sveću, pije čaj i gleda svoju novu fotografiju – onu gde se smeje iskreno, u debelom džemperu, ispred vetroturbina. To je njen portret. Ne onaj koji su drugi zamislili. Već onaj koji je konačno njen.Dok laptop šušti i čaj ključa, Olga piše novi tekst. O ženama koje biraju sebe, čak i ako to znači da ostave ono što je ličilo na ljubav, ali to više nije bilo.
