U današnjem članku donosimo potresnu ispovest žene koja se suočila sa najtežom životnom borbom upravo u trenutku kada joj je tlo nestalo pod nogama. Jasna je živela miran porodični život, sve dok nije dobila dijagnozu rak dojke.
- Dok je još pokušavala da prihvati surovu istinu, njen suprug Dušan joj je saopštio da ima drugu ženu. Sve u šta je verovala srušilo se u jednom danu – i brak, i zdravlje, i osećaj sigurnosti.Njegove reči – “Ne mogu više, Jasna. Ne mogu živeti u laži.” – odzvanjale su joj u glavi dok je sedela na ivici kreveta, stežući papir koji je potvrđivao dijagnozu. Pitala ga je kroz suze zašto baš sada, kada joj je najpotrebniji, ali nije dobila odgovor koji bi mogla razumeti ili prihvatiti. Njegovo opravdanje, da je ona bila udaljena i umorna, bilo je kao nož u ranjeno srce žene koja se bori sa smrtnim ishodom bolesti.
U tišini doma, dok su njihova deca, Lena i Filip, mirno spavala u svojim sobama, Jasna je shvatala da ostaje sama u najtežoj borbi. Narednih dana kretala se po kući kao senka, dok su joj laži i izgovori njenog muža razarali i ono malo nade koju je imala. Njena majka, iako daleko, bila joj je podrška preko telefona, uveravajući je da mora biti jaka zbog dece.
Jedne večeri, dok je pokušavala da skuva večeru, mala Lena ju je povukla za rukav i upitala zašto je tužna i zašto tata viče. Jasna je slagala, rekla je da je samo umorna, dok je u sebi krila potpunu slomljenost. Prvi ciklus hemoterapije doneo je užas – povraćanje, opadanje kose, potpuni gubitak snage. Dušan tada nije bio uz nju. Njegovi izgovori su postali predvidivi, a poruke hladne. Iza njegovih reči više nije bilo emocija.
- Kada je jedne noći uzela njegov telefon, u njemu je pronašla poruke upućene drugoj ženi – Ivi. Tada je istina postala nemoguća za ignorisati. Sledećeg jutra ga je suočila s tim, ali umesto pokajanja, dobila je objašnjenje da ga Iva razume i da mu je s njom lakše. Jasna je tada shvatila da za njihov brak više nema spasa.
Dok je on odlazio, Jasna je tonula u osećaj potpune praznine. Osećala se napušteno, iznevereno i fizički uništeno. Njena majka je došla da joj pomogne i unese tračak života u njihov dom. Iako je govorila da su muškarci slabi kad naiđu problemi, Jasna se nije osećala ni snažno ni hrabro – bila je slomljena.Na onkologiji je upoznala Maju, ženu koja je prošla istu sudbinu – i bolest i napuštanje. Njihov razgovor bio je početak promene. “Mi smo lavice”, rekla je Maja, i te reči su u Jasni probudile snagu za koju nije znala da postoji.
Počela je da izlazi iz kuće, da vodi decu na šetnje pored reke, da se viđa s prijateljicama koje su je podsećale na ženu koja je bila pre svega ovoga. Pisala je dnevnik, beležila svoje misli i emocije, i polako vraćala delove sebe koje je bolest pokušala da joj oduzme.Dušan je dolazio povremeno zbog dece, ali među njima više nije bilo ničega. Samo tišina i hladna distanca. Lena ju je jednog dana pitala da li će tata opet živeti s njima. Jasna joj je mirno rekla da to ne zna, ali da će njih troje uvek biti zajedno – kao porodica, ma kako ona izgledala.
Poslednji ciklus hemoterapije bio je završen. Lekari su rekli da ima razloga za optimizam. Prvi put nakon dugo vremena, osetila je nadu. Tada se i Dušan pojavio na vratima, sa željom da pokušaju ispočetka. Ali Jasna više nije bila ista. Pogledala ga je smireno i rekla mu da je naučila da živi bez njega i da voli sebe – sa ožiljcima, bez kose, ali sa srcem koje zna svoju vrednost.U tom trenutku, Jasna je zatvorila jedno poglavlje svog života. Pogledala je svoj odraz u ogledalu – bez obrva, ali s osmehom – i znala da je preživela. Ne samo bolest, nego i izdaju. I da sada zna koliko vredi
