U današnjem članku donosimo potresnu priču o usamljenosti, zaboravljenosti i borbi jednog čoveka sa tugom nakon gubitka životne saputnice.
Ova priča ne govori samo o Jovici – ona je slika mnogih starijih ljudi koji ostanu sami, suočeni sa hladnoćom svakodnevice i zaboravom onih koje su najviše voleli.Nakon smrti svoje žene, Jovica je ostao sam. Njegova svakodnevica postala je monotona, bez ikakvog smisla, osim rada. Posao mu je bio jedini preostali oslonac, način da ne misli previše. Dani su se pretvorili u niz istih trenutaka, bez radosti i nade. Tišina u stanu počela je da ga izjeda, a njegova deca gotovo da ga više nisu ni kontaktirala. To ga je najviše bolelo – osećao se kao da je prestao da postoji u njihovim životima.
- U želji da pobegne od praznih zidova, lutao je ulicama Beograda, tražeći poznata lica, makar jedan pogled koji bi ga podsetio da još pripada ovom svetu. Najteže mu je padala samoća. Nije se plašio smrti koliko se plašio da umre sam, bez da ga iko primeti. Svaki blaži bol u glavi doživljavao je kao predznak kraja, pa bi odmah posezao za lekovima. Postao je osetljiviji, a tuga je ušla u njegove kosti.
Njegova deca više nisu videla oca u njemu, već samo stan. Kada ga je poslednji put posetila ćerka, nije bilo ni osmeha, ni pitanja kako je. Umesto toga, izbila je svađa – zamerila mu je što još živi u velikom stanu i tražila da ga proda. Novac je, tvrdila je, mogao da joj pripadne. Kada je odbio, otišla je bez pozdrava, ostavivši mu rečenicu koja je duboko zarezala: „Na tvoju sahranu ću doći.“
- Te reči su ga slomile. U očaju je pozvao sina i podelio s njim ono što se dogodilo. Ali ni on nije došao da ga uteši. Umesto toga, odmah je krenuo s pitanjima o stanu i novcu. Rekao mu je da mu treba novac za novi auto, i da će ga posetiti tek kada Jovica bude odlučio da prodaje stan. U tom trenutku, Jovica je shvatio da je postao nevidljiv – čak i svojoj deci.
Jedan od retkih trenutaka nade dogodio se kada je na pijaci ugledao brata svoje pokojne supruge. Prisustvo poznatog lica ga je podsetilo na srećna vremena. Prišao mu je sa osmehom, pozdravio ga i predložio da svrate nekad na rakiju, kao što su to činili dok je Jelica bila živa. Ali susret nije prošao kako se nadao. Šurak ga je samo kratko pozdravio, odmahnuo rukom i rekao: „Nemam vremena za vas dokone“, pa otišao. Jovica je ostao da stoji među tezgama, zaledjen u mestu, nadajući se da je sve to samo šala, da će se njegov nekadašnji prijatelj okrenuti i kroz smeh viknuti: „Samo te zafrkavam.“
Ali šala nije došla. Niti poziv. Niti dodir prošlosti.Sledećeg jutra, probudio se s težinom u grudima. Nije bilo fizičke boli, već one unutrašnje, tihe i razarajuće. Pomislio je: „Ja više ne postojim. Ja sam bivši čovek.“ Izašao je iz stana, koraci su mu bili spori. Nebo je bilo sivo, beživotno, kao i sve u njegovoj svakodnevnici. Seo je na klupu, zatvorio oči i poželeo da se nešto promeni. Kada ih je otvorio, svet je bio isti – hladan, siv i bez odgovora.
Ova priča nije samo o Jovici. To je tiha istina mnogih starijih ljudi koji su dali ceo svoj život porodici, a na kraju ostali sami. Njegova bol, njegova tišina i njegove suze nisu retkost. Svet često zaboravlja one koji su ga gradiliU njihovim pogledima često nećete videti osudu, već tihu molbu – da ih primetite, da ih pitate kako su, da ih ne zaboravite.
