U današnjem članku upoznaćemo život Vladislava Petkovića Disa, pesnika čiji je život bio obeležen siromaštvom, tugom i kratkim trenucima sreće. Rođen je u višečlanoj porodici gde je glad bila česta, a radost retka pojava.
Njegova majka Marija, samahrana žena sa trinaestoro dece, nosila je veliki teret nakon što je otac Vladislava prerano preminuo. Uprkos teškoćama, Dis je uspeo da izgradi svoj put kroz život, ali senke siromaštva i nepravde nikada nisu potpuno nestale.
- Već u mladosti Dis je radio razne poslove – bio je učitelj u Zaječaru, zatim pisar u Beogradu, a potom činovnik na carini. Njegova spisateljska karijera počela je da se razvija kada je postao pomoćni urednik časopisa „Književna nedelja“. Izabrao je nadimak DIS, izveden iz imena VlaDISlav, ali mu se dopalo i zato što je to ime rimskog boga podzemlja, što je simbolično za njegov mračni, ali duboki duh. Noć je bila njegovo vreme, onaj trenutak kada bi njegova inspiracija cvetala, a reči na papiru dobijale svoju pravu težinu. Kako je sam rekao, „Jedva čekam veče da i meni svane – jer ja nemam dana“, što jasno pokazuje koliko je mračno video svoj život i koliko je u tami pronalazio svoju snagu i smisao.
Njegova ljubav prema Hristini Tinki nastala je na jednom od beogradskih ulica, Knez Mihailovoj, gde ju je prvi put ugledao i pažljivo pratio dok ona nije primetila njegovu naklonost. Njihova veza brzo je prerasla u brak, venčali su se u crkvi Svetog Marka, a dobili su i dvoje dece – ćerku Gordanu i sina Mutimira. U tom periodu, prvi put u životu, Dis je osetio da je srećan, što je bilo pravo olakšanje u njegovom inače teškom i turbulentnom životu.
Zdravstvene poteškoće, naročito kratkovidost, pratile su ga tokom života i uticale su na njegovo psihičko stanje, često ga čineći nestabilnim. Ova unutrašnja borba reflektovala se i u njegovim pesmama koje odišu dubokom melanholijom i složenim emocijama. Ipak, čak ni teške bolesti i nesreće nisu ga sprečile da doprinese srpskoj kulturi i umetnosti.
Tokom Prvog svetskog rata, Dis je postao ratni novinar, beležeći bitke i stradanja srpske vojske. Njegov put ga je odveo na Krf, gde je izveštavao o tragediji srpskog naroda i vojske u egzilu. Dok je boravio tamo, čuo je strašnu vest – njegova porodica u Beogradu je gladovala jer je čovek kome je poverio da im donosi njegovu platu zapravo trošio novac na alkohol i kafane. Ova spoznaja dotukla je Disov duh jer nije mogao da oprosti sebi što nije mogao da im pomogne izdaleka. Odlučio je da lično reši problem, krenuvši na brod nazad ka Srbiji.
- Sudbina mu nije bila naklonjena – na tom putu zadesila ga je tragedija. Dis je stradao na moru, a njegovo telo pronađeno je nakon što je brod spašen. U džepu mu je ostala samo jedna drahma, što simbolično govori o njegovoj teškoj sudbini i siromaštvu koje ga je pratilo do samog kraja. Imao je svega 37 godina, a ostavio je dubok trag u srpskoj književnosti i srcima ljudi.
Njegova supruga Hristina kasnije se ponovo udala, ali je odlučila da zadrži prezime Petković, poštujući uspomenu na Vladislava. Njihova ćerka Gordana stradala je u požaru, a o njihovom sinu Mutimiru se izgubio svaki trag, što dodatno baca senku tuge na ovu porodicu. Disov život bio je ispunjen borbom, patnjom, ali i trenucima ljubavi i stvaralačke svetlosti koja je još dugo sijala kroz njegove pesme.
Vladislav Petković Dis predstavlja simbol umetnika koji je svoju tugu i mračne misli pretvarao u poeziju koja i danas duboko dira. Njegova borba sa sopstvenim demonima, siromaštvom i gubitkom nije sprečila da ostavi trajni pečat. Njegove noći su bile ispunjene stvaralaštvom, dok je dan za njega bio često senka koju je samo mogao da prebrodi kroz reči i stihove.
Ovaj pesnik, iako je život bio protiv njega, nije prestao da traži smisao i lepotu u svetu oko sebe. Kroz njegove stihove osećamo njegovu bol, ljubav, nemoć, ali i upornost da nešto ostavi iza sebe. Njegova priča nas podseća da i u najmračnijim trenucima može postojati svetlost, makar kroz umetnost i sećanje na one koji su dali sve za ono što vole.
Ukratko, Disov život i delo osvetljavaju mračne aspekte ljudske sudbine, ali i snagu umetnosti kao načina za prevazilaženje patnje. Njegova lična tragedija, odrastanje u siromaštvu, gubitak oca i kasnije sopstvena prerana smrt na moru, čine njegovu priču duboko ljudskom i potresnom. Kroz njega vidimo koliko je život nepredvidiv i kako hrabrost i stvaralaštvo mogu ostati kao večni tragovi čak i kad sve drugo bledi.
