U današnjem članku otkrivamo priču o jednom od najuspešnijih evropskih i svetskih košarkaških trenera, Željku Obradoviću, čije detinjstvo i ličnost ostaju nepromenjeni uprkos svemu što je postigao.
- Njegovi najbolji prijatelji iz rodnog Čačka svedoče o njegovoj posvećenosti, skromnosti i dubokoj vezi sa rodnim krajem, gde i danas rado dolazi da provede vreme sa prijateljima.Željko je od malih nogu bio izuzetno posvećen košarci. Njegov kum iz detinjstva, Dobrilo Jojić, priseća se kako je Željko dok su ostali nosili stripove, on sa sobom nosio knjige o košarci. Košarka je za njega značila sve.
Porodica mu je bila velika podrška, naročito otac, koji je želeo da ga zaposli u lokalnoj fabrici, ali nije bilo šanse da Željko odustane od svoje strasti. Njegova povezanost sa ocem bila je posebna — sećanja na žutu „fiću“ i njegovog prijatelja Vojčulu, koji su ga često pratili na utakmicama, ostaju upečatljiva slika iz njegovog detinjstva.
Venčanje Željka Obradovića 1984. godine bilo je jednako neobično kao i njegov životni put. Kako Dobrilo priča, u to vreme nije bilo hotela ni sala za proslave, pa je ceremonija održana na košarkaškom terenu u blizini osnovne škole koju su zajedno pohađali. Tamo je postavljen šator i slavlje je trajalo dva dana, uz mnogo veselja i zanimljivih momenata. Jedna anegdota sa tog venčanja ističe koliko su ljudi pamtile detalje – kum je zaboravio pesmu koju je naručivao za sebe i kuma, a mlađa sugrađanka ga je podsetila da su numeru „Dano rano, pile moje malo“ tražili čak pedeset puta.
- Nadimak „Žoc“, po kome je danas poznat, nastao je u školskim danima dok su igrali košarku na terenu pored škole. Željko je često cepao mrežice na obruču, što su mu drugari zbijali nadimak „Željko Obradović Cepač“, skraćeno Žoc. Ovaj naziv pratio ga je kroz ceo život i karijeru, postajući simbol njegove igre i ličnosti.
Drugar Bratislav Vojinović priseća se da je njihovo druženje počelo još 1966. godine i da je Željko od malena pokazivao izuzetnu posvećenost košarci. Čak i u lošim vremenskim uslovima, kada nisu mogli napolje, u kući su kroz metalnu garnislu ubacivali teniske loptice, nastojeći da ostanu u treningu i razvijaju ljubav prema sportu.
U osnovnoj školi „Ratko Mitrović“, svi su ga voleli. Bio je poznat kao simpatično i zabavno dete, koje je važno za svoje prijatelje i uvek spremno na šalu. Njegova ljubav prema košarci i karakteristična frizura sa zulufima izdvajali su ga od drugih. Školska drugarica Rada Martinović kaže da je bilo neverovatno kako je jedan tako mali dečak mogao da se provuče kroz protivnike i postiže mnogo koševa.
Kada danas dolazi u Čačak, Željko voli da poseti svoju omiljenu kafanu, mesto gde okuplja prijatelje i provodi opuštene trenutke. Vlasnica tog restorana opisuje ga kao izuzetno skromnog i nenametljivog gosta, koji sa uživanjem počinje obrok kajmakom, toplim hlebom i ljutom paprikom, a zatim se prepušta izboru osoblja. Pored toga, poznat je po tome što zna veliki broj starih pesama, neke i iz 40-ih i 50-ih godina, koje ni neki profesionalni pevači ne znaju.
- Posebna scena nastaje kada Željko u kafanu dovede svetske zvezde. Na primer, kada su dolazili gosti iz Grčke, uživali su u tradicionalnoj hrani kao što su jela ispod sača i teletina, dok su se družili u prepunom prostoru restorana, unutra i napolju.
U Čačku postoji i poseban klub navijača „Partizana“ koji nosi ime „Žoc 010“ — naziv je simboličan jer čekaju desetu titulu kluba. Prijatelj i dugogodišnji poznanik Željka, Dragan Albić, ističe da uspeh, novac i slava nisu promenili njegovu skromnost i pristupačnost. On i dalje živi potpuno normalan život, kao neko ko je od detinjstva bio druželjubiv i voljan da se zabavi. Dragan se priseća jedne epizode kada je kao tinejdžer povela Željka na utakmicu Partizana, gde je on spavao na podu, dok je on imao krevet. Taj trenutak postao je osnova za šale koje i danas neguju.
Željko Obradović je primer kako prava strast, upornost i skromnost mogu da vode ka svetskoj veličini, a da pritom čovek ostane veran svojim korenima i prijateljima. On je ne samo vrhunski trener sa brojnim titulama, već i osoba koja svoje uspehe deli sa ljudima koji su mu bili uz rame od najranijih dana.
Njegova priča pokazuje koliko je važno čuvati prijateljstva i koliko duboka povezanost sa rodnim krajem može da ostane nepromenjena, uprkos velikim životnim uspesima i svetloj karijeri. Željko ostaje onaj isti dečak iz Čačka koji je sa snom o košarci odrastao i ostvario ga na najvišem nivou.
Ova ispovest prijatelja i poznanika daje jedinstven uvid u ličnost koju mnogi poznaju samo kao legendarnog trenera, dok je za svoje prijatelje on pre svega čovek koji voli, čuva i neguje svoje korene. Upravo zbog toga, njegovo prisustvo u rodnom gradu uvek donosi radost i okupljanje — baš kao što je i bilo od malih nogu.
