U današnjem članku donosim ti priču o Predragu Cunetu Gojkoviću, čoveku čiji je raskošni glas i neponovljivi šarm obeležio čitavu jednu muzičku epohu.
- Ovaj izuzetni umetnik preminuo je 2017. godine u 85. godini života, a njegova smrt označila je kraj jednog vremena u muzici bivše Jugoslavije. Njegovi poslednji dani prošli su tiho, daleko od očiju javnosti, u krugu najbližih, u okruženju porodične topline. Njegovo povlačenje iz javnog života bilo je prirodna posledica dugogodišnjih zdravstvenih problema, ali je njegova umetnička ostavština ostala neizbrisiva i dragocena.
Dugi niz godina Cune se borio sa raznim zdravstvenim tegobama. Dijabetes, problemi sa cirkulacijom i povišen krvni pritisak otežavali su mu svakodnevicu, a zbog njih se povukao sa scene mnogo pre nego što je preminuo. Poslednji javni nastup imao je godinama pre smrti, jer je zdravlje postajalo sve slabije. 2013. godine doživeo je moždani udar koji mu je dodatno otežao život, ali i tada je zadržao neverovatnu sposobnost da u razgovorima širi nadu i optimizam. Često je naglašavao da ga je glas izdao, ali ne i duh, i da se, uprkos svemu, oseća dobro jer je okružen porodicom.
U jednom od retkih intervjua rekao je: „Dobro sam. Napustio me je glas malo, ali ne i optimizam. Hodam i još mogu da komuniciram sa ljudima.“ Ove reči oslikavaju njegovu unutrašnju snagu i dostojanstvo. Iako je bio svestan svojih ograničenja, nikada nije dozvolio da ga napusti osećaj zahvalnosti prema životu. Govorio je da mu je teško što više ne može da se druži i šeta, ali nikada nije gubio onu blagost kojom je osvajao ljude. Njegov život u poslednjim godinama sveo se na jednostavne trenutke: krevet, sto za obroke i razgovore sa najmilijima. Ipak, ni u tim trenucima nije prestao da veruje u lepotu života.
Ogromnu snagu pronalazio je u porodici. Njegova supruga Leposava bila je uz njega bez prestanka, brinući o svemu što mu je bilo potrebno, dok su njihove ćerke Katarina i Nataša svakodnevno pružale ljubav i utehu. Njihova podrška bila je neprocenjiva i činila je da se nikada ne oseća sam, čak i kada su ga bolesti pritisle najviše. Porodica mu je bila stub, utočište i snaga kroz sve teškoće.
- Predrag Gojković Cune preminuo je mirno, u snu, 9. jula 2017. godine u svom domu u Beogradu. Uz njega su bili najbliži, a vest o njegovoj smrti duboko je potresla javnost. Njegova ćerka Katarina napisala je emotivnu poruku koja je mnogima naterala suze na oči: „Kažeš mi, budi jaka zbog mame, Nataše, Mie, Sergeja i mene. I jesmo, tata. Kažeš imao si sve. I jesi tata. A najvažnije, imao si porodicu.“ Ove reči, ispisane tugom i ljubavlju, otkrivaju koliko je bio voljen, ali i koliko je ostavio dubok trag u životima svojih najbližih. Katarina se prisećala detinjstva, smeha, plesa, trenutaka koji nikada neće izbledeti.
Njegov oproštaj od sveta bio je dostojanstven, tih i skroman. Iako je bio jedan od najvoljenijih pevača narodne i starogradske muzike, nije želeo velike medijske spektakle. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Porodica, prijatelji i verni poštovaoci okupili su se da mu odaju poslednju počast. Uz zvuke violine, čula se i pesma koja ga je proslavila, „Kafu mi draga ispeci“, stvarajući emotivnu atmosferu koja je savršeno odražavala njegov život i umetnost.
Njegovo stvaralaštvo obeležile su vanvremenske pesme poput „Kafu mi draga ispeci“, „Ne vredi plakati“ i „Devojko mala“. Ove numere i danas žive, prenoseći emocije novim generacijama i čuvajući uspomenu na njega. Njegova toplina, humor i vedrina činili su ga jedinstvenim umetnikom i čovekom koga su svi voleli. Bio je jedan od poslednjih boema, umetnik koji je spajao ljude kroz pesmu i koji je znao da pesmom izleči tugu i probudi radost.
Iako više nije među nama, Cune ostaje simbol jednog vremena i vrednosti koje se ne zaboravljaju. Njegov lik i delo nastavljaju da žive u srcima onih koji su ga slušali i voleli. Svaka nota koju je otpevao nosi deo njegove duše, deo večnosti koju je poklonio svima nama. Njegov život i umetnost dokaz su da prava ljubav prema muzici nikada ne umire, a sećanje na njega ostaje kao trajno svetlo koje nas podseća koliko jedan čovek može da obogati svet pesmom, šarmom i dobrotom.
