U današnjem članku prisjećamo se života i prerano ugašene zvezde narodne muzike, čoveka koji je svojim glasom, emocijom i energijom ostavio dubok trag Ipčeta Ahmedovskog.
- Njegova životna priča, iako kratka, ostaje snažno utisnuta u srcima onih koji su ga slušali, poznavali ili samo jednom čuli kako peva. Rođen 6. januara 1966. godine u selu Lažani kod Prilepa, vrlo rano je pokazao neverovatan muzički talenat. Već sa dvadeset godina snima prvi album, a njegova pesma “Luda devojka” ga lansira među najperspektivnije zvezde tadašnje jugoslovenske muzičke scene.
Nazivali su ga “Mali Rambo”, ne samo zbog specifičnog izgleda, već i zbog snažnog glasa i energije kojom je osvajao publiku. Njegova saradnja sa renomiranim kompozitorima poput Novice Uroševića pomogla je u izgradnji prepoznatljivog stila, zbog čega je brzo postao miljenik naroda. Uprkos mladosti, posedovao je zrelost u interpretaciji, pa su njegove pesme često bile obojene tugom, strašću i nekom slutnjom.
Simbolično, na njegovom poslednjem albumu našla se pesma “Kad nestanem jednog dana”, u kojoj je kao da predoseća vlastiti kraj. Stihovi te pesme danas izazivaju jezu kod mnogih koji ih čuju, jer u njima odzvanja predosjećaj smrti. Ta pesma je postala neka vrsta neformalne himne sećanja na njega, kao i na nepravdu koju je sudbina donela.
Nažalost, život mladog pevača okončan je tragično 30. jula 1994. godine. Vraćajući se iz kafane kod Lazarevca, Ipče je stradao u saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali, u mestu Šopići. Vozio je svoj luksuzni Mercedes kada je u njegovu traku naglo ušao kamion. Sudar je bio fatalan i trenutak je bio dovoljan da mu život bude oduzet. Imao je samo 28 godina.
- Vest o njegovoj smrti šokirala je ceo region. Ljubitelji narodne muzike, kolege, prijatelji i porodica nisu mogli da prihvate činjenicu da je pevač koji je obećavao toliko mnogo nestao u sekundi. Njegov grob u rodnim Lažanima postao je mesto hodočašća, a pesme koje je ostavio iza sebe postale su besmrtne. Mnogi i danas kažu da je njegova smrt označila kraj jedne ere u narodnoj muzici.
- Posebno je bolno bilo onima koji su ga najviše voleli. U trenutku smrti, Ipče je bio u vezi sa Zlatom Sinđelić, s kojom je živeo u mestu Vreoci. Njihova ljubav bila je duboka i snažna. Nakon njegove pogibije, Zlata se potpuno povukla iz javnosti i nikada se nije udavala. Celog života ostala je verna uspomeni na njega.
“On je bio ljubav mog života. Tog dana kada sam saznala da je poginuo, umrlo je i nešto u meni”, rekla je Zlata u jednom retkom intervjuu, potvrdivši ono što su mnogi već naslućivali – da je njihova ljubav bila prava i neraskidiva, čak i posle smrti.
Težinu gubitka najviše je osetio njegov brat Jašar Ahmedovski, takođe poznati pevač narodne muzike. I sam kaže da se nikada nije oporavio. Te kobne noći trebalo je da bude sa Ipčetom, ali ga je posao zadržao. Taj osećaj krivice nosi do danas, često ponavljajući da si nikada neće oprostiti što nije bio uz njega.
“Posle njegove smrti sve je stalo. Roditelji su mi umrli od tuge. A kolege… mnogi se nisu ni javili, ni došli na sahranu. Tad sam nekima zauvek okrenuo leđa”, priznao je Jašar. U znak večne ljubavi i tuge, posvetio mu je tri pesme: “Tamo si ti”, “Spavaj, spavaj ti” i “Nebo tajnu krije”, koje su postale veliki hitovi i dodatno učvrstile sećanje na Ipčeta.
- I danas, trideset godina kasnije, pesme Ipčeta Ahmedovskog i dalje žive, pevaju se po kafanama, slušaju kod kuće, a njegova interpretacija i emocija ostaju neprevaziđeni. Njegov brat i dalje izvodi njegove pesme, kao čin ljubavi, tuge i večnog sećanja.
U današnjem članku ostaje da se podsetimo da neki ljudi, iako odu prerano, ostaju zauvek sa nama kroz ono što su ostavili za sobom. Ipče Ahmedovski je bio jedan od njih – čovek koji je živeo brzo, voleo duboko i pevao iskreno, a iza sebe ostavio neizbrisiv trag.
