U današnjem članku donosimo priču o Bekimu Fehmiuu, harizmatičnom glumcu koji je svojom pojavom, talentom i nepokolebljivim stavovima ostavio neizbrisiv trag u istoriji svjetske kinematografije i u srcima onih koji su ga poznavali.
Rođen u vremenu i na prostoru gdje umetnost nije uvek bila oslobođena politike, uspio je da postane prvi glumac sa Balkana koji je igrao značajne uloge u holivudskim produkcijama, probijajući granice koje su dotad delovale nepremostivo.
- Njegov šarmantni osmeh bio je dovoljan da osvoji žene širom sveta, ali ono što ga je istinski izdvajalo bila je unutrašnja snaga i principijelnost. Nije se libio da kaže ono što misli, čak i kada su njegove reči bile uperene protiv najmoćnijih figura tog vremena. Njegova neustrašivost nije bila ograničena na ulogu koju je igrao pred kamerama – ona je bila deo njegovog karaktera, svakodnevnog života, pa čak i u susretima sa ljudima poput Josipa Broza Tita.
Jedna od epizoda koja je posebno upečatljiva odnosi se na snimanje filma sa legendarnom Avom Gardner, tada već etabliranom zvezdom svetskog filma. U Beču, na setu filma „Dozvola za ubistvo“, Ava je insistirala da Bekim igra njenog muža. Izbor je pao na njega čim je videla njegovu fotografiju, rekavši da je na slici ličio na Če Gevaru, njenog bliskog prijatelja. Takav instinktivni izbor govori mnogo o Bekimovoj magnetičnoj pojavi i utisku koji je ostavljao.
Njegova supruga Branka Petrić, takođe glumica, kasnije je otkrila da je Ava bila iskreno potresena njihovim zajedničkim scenama. Emocije koje su postojale ispred kamere, činilo se, prelile su se i iza objektiva. Kad je nakon snimanja Ava pozvala Bekimovu kuću i razgovarala sa Brankom, nije mogla da sakrije suze – nešto dublje od glume utkalo se u te scene.
Ali, najdublja veza Bekimove duše bila je ona sa Brankom. Njihova ljubav bila je strastvena, potpuna i neraskidiva, sve do poslednjeg dana. U toj vezi rodila su se dva sina – Uliks i Hedon. Bekimov život, iako ispunjen slavom i poštovanjem, na kraju je obeležen tihom tugom koju niko nije naslutio. Njegovo samoubistvo, hicem iz pištolja u sopstvenom domu, zateklo je porodicu i javnost nespremne.
Branka je tek godinama kasnije uspela da javno progovori o toj tragediji. Prisjetila se poslednjih trenutaka provedenih sa njim – naizgled običnog dana, bez znakova koji bi nagovestili tragediju. Igrala je predstavu u kojoj glavna junakinja sebi oduzima život, a narednog dana Bekim ju je otpratio do vrata, zagrlio i pitao da li će veče provesti zajedno. Ništa nije ukazivalo na to da ga gleda poslednji put.
- Kada se vratila kući, zatekla je tišinu. Prolazila je kroz stan, tražeći ga, sve dok nije ušla u radnu sobu. Tamo je ležao, mirno, pokriven belim čaršavom, gotovo kao da spava. Tek kada je podigla prekrivač, uočila je pištolj u njegovoj ruci i malo krvi. Na stočiću su bile lična karta, oružni list i oproštajno pismo, upućeno njoj, sinovima i Bekimovoj braći.
U tom pismu, napisanim lepim, sigurnim rukopisom, oprostio se mirno i dostojanstveno, ostavljajući poruku ljubavi i molbu da njegov odlazak ne bude javno obznanjen. Estetika smrti koju je sam osmislio, uključujući i to da se pokrije, kako bi Branka bila pošteđena šoka, svedoči o njegovoj pažnji i dubokoj emocionalnoj inteligenciji.
Njegova poslednja želja bila je da njegov pepeo bude prosut u Bistricu, u Prizrenu, što je porodica i učinila. Na ispraćaju, dok je tiho svirala „Oda radosti“, Branka mu je otpevala pesmu koju su uvek pevali zajedno. Bio je to intiman trenutak tuge i snage, koji su podelili ona i njihovi sinovi. Nekoliko dana kasnije, rano ujutro, dok je reka tekla svojim tokom, Uliks je prosuo pepeo svog oca, a Bistrica je ubrzo bila puna cveća koje su ljudi iz Prizrena doneli iz svojih vrtova – tihi omaž čoveku koga su voleli.
Priča o Bekimu Fehmiuu nije samo priča o glumačkom uspehu, već i o moralnom integritetu, emotivnoj dubini i hrabrosti da se do poslednjeg daha bude veran sebi. Njegovo povlačenje iz umetnosti u znak protesta protiv političkih pritisaka nad albanskom zajednicom na Kosovu 1987. godine, bilo je jasan izraz njegove nepokolebljive vere u pravdu. Odbio je da nastavi karijeru u sistemu koji je smatrao nepravednim – i time postao simbol ne samo umetničke slobode, već i ljudske hrabrosti.
