U današnjem članku pratimo neobičan, ali inspirativan put Marije Petronijević, jedne od najvoljenijih srpskih glumica, koja je reflektore i gradski život zamenila jednostavnošću i mirom sela
Nakon što je provela godine pred kamerama, odlučila je da se povuče iz sveta glume i vrati korenima – svom rodnom mestu Visibabe, gde je pronašla mir, svrhu i novi način izražavanja kroz prirodu i baštovanstvo.
- Marija je potpuno promenila svoj način života, ali je strast koju je nekada ulagala u glumu sada prenela na svoju baštu. Njena ljubav prema biljkama nije samo hobi – to je način života. Svaki dan provodi među zelenilom, okružena biljkama koje s ljubavlju gaji i neguje. Jedan od njenih interesantnijih eksperimenata je uzgoj sorte zelene salate Lolla Rosa, prepoznatljive po kovrdžavim ivicama i crvenkastim listovima. Ova salata, iako ne formira klasičnu glavicu, izuzetno je cenjena zbog svog bogatog nutritivnog sastava.
Zanimljivo je da Lolla Rosa ima i do 100 puta više antioksidanasa u poređenju s običnom zelenom salatom, a bogata je i vitaminima A i C, kao i gvožđem, kalijumom i biljnim vlaknima. Ove karakteristike čine je idealnim izborom za Mariju, koja se trudi da u svoju ishranu unese zdravu i raznovrsnu hranu.
Njena bašta je mnogo više od običnog vrta. Ona s ljubavlju uzgaja tri vrste bosiljka – Genovese, Green Globe i Purple, koji ne samo da obogaćuju jela aromom, već i sam prostor ispunjavaju mirisima. Posebno je ponosna na smilje, biljku poznatu po lekovitim svojstvima i izraženom mirisu, koja se savršeno uklapa u njen mali raj. Posetioci često primećuju te mirise – jedan od njih, osoba po imenu Duja, izrazila je oduševljenje upravo mirisom smilja iz Marijine bašte.
- Pored toga, uzgaja i lavandu, koju je pažljivo gajila iz semena. Ova biljka dodatno doprinosi atmosferi mira i prirodnosti koja vlada na njenom imanju. Marijin pristup biljkama nije mehanički – on kombinuje znanje, eksperimentisanje i ljubav. Svaka biljka ima svoje mesto i razlog zašto se baš ona našla u njenoj bašti.
Još jedan dokaz njene posvećenosti jeste uspešan uzgoj pitomog kestena, a posebno zanimljiv poduhvat predstavlja pokušaj da gaji paradajz u šljunku, bez upotrebe zemlje. Ovaj eksperiment koristi sistem zalivanja po principu plime i oseke, što omogućava biljci da dobija hranljive materije samo onda kada su joj zaista potrebne. Na taj način se izbegava prekomerno zadržavanje vode koje bi moglo da ošteti koren.
Iako paradajz zasad još nije doneo plodove, Marija ostaje istrajna. Za nju je svaki neuspeh prilika za učenje. Posebno ističe da je reč o sorti Zlatna medalja, poznatoj po svojoj žutoj boji i jedinstvenom izgledu. Ne odustaje, jer zna da se kroz greške i pokušaje stiče znanje koje ostaje zauvek.
Ova transformacija iz glumice u baštovanku nije samo fizička promena – to je i duhovno putovanje. Marija kaže da je sada pronašla ono što joj je zaista potrebno – unutrašnji mir i osećaj svrhe. Za nju, priroda je postala nova scena, a njen rad na zemlji nova uloga, ona u kojoj se ostvaruje kao žena koja stvara, uči i deli.
Na kraju, jasno je da je Marija Petronijević pronašla svoju sreću tamo gde je sve i počelo – u prirodi, među biljkama, u tišini i jednostavnosti koje joj pruža život na selu. Njena priča je podsetnik da povratak prirodi nije korak unazad, već često put ka pravoj sebi.
