U današnjem članku donosimo priču o Ratku “Sarmi” Tankosiću, jednom od onih glumaca koje publika ne zaboravlja, iako nikada nije bio na samom vrhu glumačkih postolja.
Rođen 5. juna 1954. godine u Beogradu, Tankosić je tokom svoje karijere ostavio neizbrisiv trag u jugoslovenskom i srpskom filmu, najviše zahvaljujući svojim upečatljivim epizodnim ulogama koje su često znale da zasene i glavne protagoniste. Mnogima je ostao u sećanju po ulogama u filmovima i serijama kao što su “Specijalno vaspitanje”, “Balkan ekspres”, “Kamiondžije” i “Bolji život”, ali je njegov nadimak “Sarma” ono što ga je obeležilo za čitav život.
- Taj nadimak potiče iz njegovog trećeg filma – “Specijalno vaspitanje”, gde je odigrao ulogu toliko upečatljivo da su ga ljudi godinama kasnije prepoznavali isključivo kao “Sarmu”. Čak i četiri decenije kasnije, on kaže da ga prolaznici i dalje oslovljavaju tim imenom, iako je njegova uloga bila epizodna. Ljudi bi mu prilazili i raspitivali se kako se “oporavio od batina” koje je dobio u toj sceni, a ta anegdota ga je pratila čitavu karijeru. To govori mnogo o snazi njegove glume – nije bio glavni, ali je ostavljao najjači utisak.
Danas, Ratko Tankosić živi povučeno i gotovo da se više ne pojavljuje u javnosti. Vreme se promenilo, a sa njim i uslovi u filmskoj industriji. Kako sam priznaje, od glume više ne može da živi. Filmovi se retko snimaju, a uloge koje su nekada bile njegove sada pripadaju mlađim generacijama. Umoran je od čekanja na šansu koja možda nikada neće doći. Zato je pronašao novi oblik umetnosti u slikarstvu, koje mu predstavlja izduvni ventil i prostor za slobodno izražavanje. Sebe danas vidi kao “slobodnog umetnika koji živi od danas do juče”, što je jasna aluzija na nestabilnost umetničkog života i ekonomske izazove koje sa sobom nosi.
- Otvoreno govori o tome da se više ne isplati čekati godinu dana na neku ulogu, pa onda živeti još toliko od tog jednog honorara. Naglašava i da se današnji glumački stil promenio – modernizovan je, a vreme mu je, kako sam kaže, “pregazilo.” Iako ga povremeno prijatelji angažuju za manje projekte, to su retki trenuci kada ponovo stane ispred kamere. Većinu vremena provodi baveći se molerajem, kako bi obezbedio osnovna sredstva za život. Život mu nije lak, ali se ne žali – prihvata stvarnost kakva jeste.
Postoji i jedan trenutak u njegovom životu za koji iskreno priznaje da je bio velika greška – nije upisao glumačku akademiju. Imao je priliku, pa čak i nagovor jednog od velikih imena srpskog glumišta – Branka Cvejića, poznatog kao Bane Bumbar. Cvejić mu je govorio da mu je mesto na akademiji, ali Tankosić je tada bio više fasciniran podzemnim svetom i kriminalnim miljeom. Danas iskreno priznaje da je pogrešio, jer akademija ne uči samo glumi – ona uči kako da čovek bude pravi čovek, kako sam kaže. Oseća da je prokockao šansu da postane nešto više, ali nije mu žao što je bio ono što jeste – iskren, autentičan i dosledan sebi.
Govoreći o reditelju Goranu Markoviću, s kojim je radio u “Specijalnom vaspitanju”, kaže da je već tada bilo jasno da će postati veliki reditelj. Marković mu je dao slobodu da razvija lik, da unese sebe u ulogu, i to je ono što mu je tada značilo više od svega. Prisjećajući se tih dana, kaže da mu je ponekad dovoljno samo da pogleda neku staru sliku ili da sretne ljude iz tog vremena, pa da se misli vrate nazad. To su bila drugačija vremena, bolja možda, ali svakako istinski umetnička.
Iako je njegov glumački put već dugo bez reflektora i aplauza, Ratko Tankosić, poznatiji svima kao Sarma, ostaje jedan od onih lica koje se pamte. Njegove replike se i dalje citiraju, a njegovi likovi žive u sećanju gledalaca svih generacija. Nekad je dovoljno samo jedno lice u prolazu da vrati čitav film u glavi, a to lice je često – njegovo.
