U današnjem članku pišemo o Grejs Spens Grin, mladoj ženi čiji se život iz korena promenio u jednom nepredvidivom trenutku.
- Godine 2018, kao dvadesetdvogodišnja studentkinja medicine, šetala je kroz tržni centar u Londonu kada se dogodilo nešto što ni u najgorim snovima nije mogla da zamisli. Muškarac, koji je iskočio kroz prozor sa trećeg sprata, pao je direktno na nju. Trenutak sudara ostavio je Grejs paralizovanu od grudnog koša nadole, slomljene kičme i suočenu s realnošću koju nikada nije mogla da predvidi.
Probudila se na podu tržnog centra, a njen prvi osećaj bio je panika i potpuna izgubljenost. U glavi joj je odjekivalo vrištanje, dok je istovremeno postajala svesna da više ne oseća noge. Kao pripravnica u medicini, bila je dobro upućena u prirodu povreda kičme, ali suočiti se sa tim kao pacijent bilo je nešto potpuno drugo. U tim prvim danima, nije mogla da prihvati šta joj se dogodilo. Govorila je sebi da to nije moguće, da nije “jedna od njih”, da to nije njen identitet. Ideja da bi mogla ostatak života provesti u invalidskim kolicima delovala joj je strano, gotovo nemoguće.
Osećaj bespomoćnosti i ranjivosti bio je snažan. Njeni dani, koji su do tada bili ispunjeni učenjem i planovima o budućoj karijeri lekara, sada su bili obeleženi nepokretnošću, gubitkom kontrole i dostojanstva. Biti sa druge strane bolničkog kreveta, kao pacijent koji zavisi od pomoći drugih, za nju je bio poražavajući doživljaj. Međutim, kako su nedelje prolazile, Grejs je počela da se prilagođava novoj stvarnosti.
Poslata je na odeljenje za rehabilitaciju, gde je polako počela da razume razmere svojih povreda, ali i da pronađe novu vrstu bliskosti i snage. Na tom putu upoznala je Vinsea, građevinskog radnika u četrdesetim godinama koji je takođe doživeo tešku povredu. Njihovo prijateljstvo izraslo je iz zajedničkog bola, ali se pretvorilo u istinsku bliskost. Danas su u redovnom kontaktu, i Vinse je čak pozvan na njeno venčanje – simbol toga koliko prijateljstvo iz nesreće može postati svetla tačka u tami.
- Grejs je tokom rehabilitacije morala da preispita i sopstvene stavove. Kao medicinska pripravnica, imala je određene pretpostavke o osobama sa invaliditetom – predrasude koje nisu bile zlonamerne, ali su postojale. Smatrala je da osobe sa invaliditetom vode manje kvalitetan život, što je duboko pogrešno. Kroz lično iskustvo, te pogrešne slike su se srušile, ostavljajući iza sebe dublje razumevanje šta znači živeti sa invaliditetom, ali i koliko život može biti bogat i ispunjen uprkos svemu.
Danas, kao kvalifikovani lekar, kaže da joj je vreme provedeno na odeljenju za rehabilitaciju bilo najvrednija lekcija u životu. Naučila je šta znači dostojanstvo pacijenta, koliko je važna autonomija, i koliko je svakom pojedincu neophodno da bude shvaćen, a ne sažaljevan. Zbog svog iskustva, razvila je novu vrstu povezanosti sa pacijentima – otvorenost i razumevanje koje ne mora da gradi, jer ono već postoji u temelju njenog bića.
Što se tiče muškarca koji je pao na nju, Grejs ne gaji mržnju ni ogorčenje. On joj je potpuno stran, kao što je bio i tog dana. U njihovom susretu, kako kaže, nema ni tragedije ni velikog značenja – jednostavno, njihovi putevi su se ukrstili u trenutku haosa i zatim ponovo razišli. Ono što je važno, jeste da zna da je njeno telo apsorbovalo deo udarca, i time verovatno spasilo njegov život.
Umesto da troši energiju na ljutnju ili tugu, Grejs svoju strast i snagu usmerava na borbu za promenu načina na koji društvo vidi osobe sa invaliditetom. Njena misija danas nije samo lečenje pacijenata, već i podizanje svesti, borba protiv predrasuda i stvaranje sveta u kome invaliditet nije prepreka dostojanstvu, kvalitetu života i snovima.Njena priča, iako rođena iz tragedije, postala je simbol transformacije i inspiracija mnogima. Umesto da bude definisana nesrećom, Grejs je odlučila da bude definisana snagom – i to je ono što je čini izuzetnom
