U današnjem članku otkrivamo dublju i intimniju stranu života jednog od najcenjenijih domaćih glumaca Nenada Jezdića.
- Iako je njegovo prisustvo na sceni neosporno, o njegovom privatnom životu se veoma malo zna. Ipak, kroz retke, ali snažne izjave, Jezdić je uspeo da predstavi svoj svet – svet u kojem su tišina, priroda i tradicija podjednako važni kao i reflektori i aplauzi.
Malo je poznato da je Željko Joksimović njegov dugogodišnji prijatelj i kum, a njihovo prijateljstvo datira još iz školskih dana u Valjevu. Uprkos toj bliskosti, Jezdić je iskreno priznao da ne sluša muzički žanr koji Joksimović izvodi, već mu je muzički ukus sasvim drugačiji – više sklon klasičnoj muzici, zvucima filharmonije, simfonijskog orkestra RTS-a, te Čajkovskom i Bahu, ali i izvornoj narodnoj muzici. Kada je opušten ili radi u svom podrumu u destileriji, uživa u glasnoj muzici, naročito u kompoziciji „Marš na Drinu“, koja mu, kako kaže, budi poseban ponos, jer je nastala upravo u njegovom rodnom Valjevu.
Nenad Jezdić je doneo svesnu odluku da ne živi život isključivo pod svetlima pozornice, već da pronađe harmoniju između umetnosti i stvarnosti, duhovnog i fizičkog rada. Njegov životni prostor sada je selo Zabrdica kraj Valjeva, gde vodi jednostavan, ali ispunjen život. Na imanju uzgaja voće i povrće, bavi se stočarstvom, ima pčele, ali i stado ovaca. Fizički rad mu ne pada teško – naprotiv, oplemenjuje ga, vraća mu osećaj svrhe i snagu za glumačke izazove.
- Govoreći o svom selu, često pominje da nosi šajkaču, čak i dok obilazi voćnjake. Svestan je da to nekima može zvučati anakrono ili pogrešno, ali on u tome vidi duboku povezanost s korenima. Ubeđen je da selo nikada ne može umreti i da baš u njegovim granicama pronalazi istinsku punoću života. Uprkos vezanosti za prirodu i tradiciju, ne odriče se scene – naprotiv, seljački život ga hrani kao umetnika, osvežava i vraća mu autentičnost.
Za njega, seoski život nije beg, već povratak – povratak sebi, prirodi, tišini, suštini. Umesto gradske buke, živi među detelinom, pticama i ritmom godišnjih doba. U takvom okruženju, kako kaže, postaje bolji čovek i bolji glumac, jer u njemu raste razumevanje života koje je dublje i iskrenije.Jednom prilikom je rekao da bi stručnjaci njegov odlazak na selo možda protumačili kao beg od svega, ali on to ne vidi kao slabost, već kao čin snage. Pobegao je – kako kaže – od sebe, od svog pozorišnog života, glume i tempa koji ga je iscrpljivao. Taj čin vidi kao podvig i lično odricanje, jer mu je omogućio da pronađe unutrašnji mir.
Zanimljivo je da ne pravi razliku između sebe kao glumca i sebe na traktoru – i jedno i drugo zahteva strast, trud i odgovornost. Baš zato, njegov životni izbor inspiriše mnoge da shvate da se prave vrednosti ne nalaze isključivo u karijeri ili urbanim dostignućima, već i u zemlji pod noktima, znoju nakon fizičkog rada, i u tišini koja leči.
Na selu, Nenad nije samo umetnik – on je domaćin, radnik i čuvar tradicije. I upravo u toj jednostavnosti leži njegova snaga. On ne traži potvrdu spolja, već je nalazi u svakodnevnim stvarima, u porodici, u zemlji, u muzici koja ga vraća korenima.Više od dve decenije je u braku sa suprugom Sarom, ženom koja izbegava javnu pažnju i s kojom ima četvoro dece – tri ćerke i sina. Venčali su se još 1996. godine u manastiru Visoki Dečani, u krugu porodice i prijatelja, među kojima je bilo i mnogo Nenadovih kolega.
Sećajući se tog dana, Nenad je izjavio da mu je prva misao nakon što je izgovorio “da” bila: „Sad daj sve od sebe da ovo tvoje ‘da’ nikada ne bude ukaljano“. U tom duhu, vodi se čojstvom, smatra da je važno svaku ženu pored sebe čuvati kao malo vode na dlanu i da se zaveti ne daju olako.U njegovom životu ne postoji glamur koji odjekuje u medijima. Postoji istina, doslednost i vrednosti koje se ne vide odmah – ali se osećaju, baš kao i iskrenost koju unosi u svaki kadar, svaku reč i svaki tihi trenutak na svom imanju
