Kći Dobrice Ćosića, Ana Ćosić Vukić, gostovala je u emisiji Mire Adanje Polakgde, gdje je govorila o životu svog slavnog oca i kako joj je umro na rukama.
Povezanost kroz ljubav i poverenje
Jedan od najemotivnijih trenutaka koji Ana pominje je veče kada je njen otac, Dobrica Ćosić, preminuo. Tog dana, ona se setila njihovih zajedničkih šetnji, jer je otac svako večer išao u šetnju. “Tata, nemoj baš večeras da idemo da šetamo, odmori pa ćemo sutra,” rekla je Ana, ne znajući da će to biti poslednji put da je pored njega. Pre nego što je izgovorio želju za šetnjom, otac se spotakao i pao u stanu. Ana je, zabrinuta zbog toga, pozvala sina da pomogne u podizanju oca. Uprkos povredi, Dobrica se nije predavao; odmah je seo za sto i nastavio da piše. Tek kada je Ana legla, uspela je da ga nagovori da legne. “On je umro u mom zagrljaju,” kaže Ana, opisujući ovaj trenutak kao mirnu, spokojnu smrt. Ona je bila njegov poslednji prijatelj, osoba kojoj je verovao najviše.
O odnosu oca i ćerke
Za Anu, odnos sa ocem bio je zasnovan na uzajamnom poverenju i dubokom razumevanju. Kako ona kaže, “on je jedino meni verovao” i ljubav koju je prema njoj gajio bila je utemeljena na poštovanju slobode. Dobrica Ćosić je odgajao svoju ćerku sa velikim pažnjama, ali i sa velikim poverenjem u njenu sposobnost da donosi sopstvene odluke. Iako su se ponekad razlikovali u mišljenju, Dobrica je uvek pokazivao želju da pomogne i da je podrži. “Ćerko, kako mogu da ti pomognem?” govorio bi, dajući joj slobodu da pravi greške i da raste.
Poštovanje očeve želje i komemoracija
Ana otkriva da je njen otac izrazio želju da se ne organizuje komemoracija nakon njegove smrti. “Njegov zahtev je bio da nema komemoracije,” kaže Ana, objašnjavajući da je to bilo u skladu sa njegovim pogledima na život i smrt. Iako je odbila organizaciju komemoracije, Ana je organizovala promociju njegove poslednje knjige, “Vreme smrti,” koja je zapravo bila na neki način komemoracija njegovog života i dela. Knjiga je počela da se štampa tek posle 30 godina, a promocija u Studentskom kulturnom centru bila je za Anu duboko emotivno iskustvo.
Autorska prava i poslednja želja
Ana Ćosić Vukić je govorila o tome kako joj je otac tokom života dao autorska prava, što pokazuje njegovu veliku odgovornost i želju da joj omogući slobodu. Iako nije imao zvanični testament, Dobrica je svojoj ćerki ostavio poslednju molbu – da se postara o njegovom životnom delu. Ova molba je bila “mom jedinom detetu”, što je za Anu predstavljalo posebnu vrednost.
Posvete u knjigama i saradnja
Kao pisac, Dobrica Ćosić je uvek imao posebnu pažnju prema posvetama koje je upućivao u svojim knjigama. Ana se seća da je često posvećivao svoje radove članovima porodice, prijateljima, pa čak i svojoj deci. Poslednja knjiga koju je objavio, “Vreme vlasti 2,” bila je posvećena upravo Ani, a posveta je glasila: “mojoj ćerki i saradniku.” Ana ističe da je u tom trenutku, kad je pročitala reč “saradniku,” osećala da je porasla, što govori o dubokom poverenju koje je otac imao u nju.
Zajednički rad i pisanije knjige o Titu
Kada je bilo dosadno, Ana je predložila svom ocu da sakupe sve što je napisao o Josipu Brozu Titu, misleći da će se iz tih zapisa formirati knjiga. Međutim, kako se pokazalo, Dobrica je kroz svoje pisanje otkrio nov aspekt – romansijerski nagon. Ana je shvatila da nije bilo reči o samo običnim zapisima, već o stvaranju nove naracije, što je dovelo do ideje za knjigu o Titu. “Napravio je knjigu o Titu, pobrojao je sve surete sa njim,” kaže Ana, opisujući proces stvaranja dela koje je postalo važan deo njegovog literarnog stvaralaštva.
Zaključak
Ana Ćosić Vukić svojim sećanjima na oca prikazuje ne samo duboku emotivnu povezanost, već i poštovanje prema njegovim idejama, njegovoj slobodi i njegovoj umetnosti. Ovaj intervju osvetljava jedan intimni, ali i značajan deo života jednog od najvažnijih srpskih pisaca, Dobrice Ćosića, kroz prizmu ljubavi i međusobnog poverenja između oca i ćerke. Iako je prošlo mnogo vremena od njegove smrti, njegova prisutnost i dalje živi u svakom detalju njenog života, a ona se trudi da očuva njegovu zaostavštinu i sećanje.
