U današnjem članku donosimo priču o životu i karijeri Nina Rešića, muzičara koji je svojom harizmom i pesmama obeležio jedno vreme, ali i čoveka čiji je privatni život bio prožet dubokim unutrašnjim borbama, porodičnim lomovima i tragičnim završetkom.
Rođen kao Amir Rešić 1964. godine u Bosanskoj Dubici, život ga je vodio kroz niz drastičnih promena – od promene vere i imena, do velikih emotivnih padova i povrataka korenima.Odrastao je u Kozarskoj Dubici, gde je završio školovanje i stekao prve uspomene koje će ga oblikovati. Detinjstvo mu je bilo ispunjeno ljubavlju, naročito vezanošću za majku, toliko snažnom da nije mogao da je pusti ni prvog dana škole – majka mu je morala prisustvovati času. Brat Dejan, koji se rodio kada je Amir imao devet godina, bio je centralna figura njegovog detinjstva. Kasnije se seli u Kruševac, u Srbiji, što je bio početak novog poglavlja u njegovom životu.
- U vrhuncu svoje karijere, sredinom devedesetih, Amir prelazi iz islama u pravoslavlje i uzima ime Nikola, što mnogi povezuju sa njegovim tadašnjim brakom sa pravoslavnom ženom. Ta promena nije bila samo duhovna, već i lična – simbol ljubavi, ali i želje da se pronađe novi identitet. Ipak, posle razvoda 2004. godine, Amir se vraća islamu i ponovo uzima svoje prvobitno ime – Amir Rešić.
Njegov ljubavni život bio je složen – iz vanbračne veze dobio je prvu kćerku Amelu, a iz dva braka još dve – Sandru i Tamaru. Upravo Sandra, njegova kćerka iz prvog braka, kasnije će postati poznata pevačica. Ona je javno govorila o njihovom složenom odnosu – nepostojanje, tuga i razočaranje bili su dominantni osećaji. Otkrila je da je u detinjstvu bila zanemarena, a da je razlog tome, prema njenim rečima, bio pritisak menadžera koji su tražili od Nina da javno govori kako nema decu, ne bi li očuvao imidž slobodnog muškarca.
- Sandra je otvoreno pričala i o njegovim problemima sa alkoholizmom – pio je do dve litre votke dnevno, pokušavao je da se leči, ali neuspešno. Iako nije znao da bude otac, bio je dobar čovek, istakla je. Njihov poslednji zajednički trenutak bio je jednostavan ali snažan: slušali su narodnu muziku, ona je pržila šnicle, a on pio vodku. Dva dana kasnije, stigla je vest o njegovoj smrti.
Nino je imao dve velike ljubavi – muziku i porodicu, iako s porodicom nije znao da postupi onako kako bi želeli njegovi bližnji. Njegova druga supruga Sara, za koju je govorio da može oplemeniti njegov život, bila mu je velika podrška. Sa njom je imao treću kćerku, Tamaru. Sara je bila svetla tačka njegovih kasnijih godina, uz nju je pokušavao da pronađe mir.
Nažalost, kraj je bio tragičan. Umro je 18. oktobra 2007. godine u bolnici u Bijeljini, u 43. godini, od posledica upale pankreasa izazvane alkoholizmom. Iako su njegovi prijatelji primetili da se oseća loše, verovao je da je reč o običnoj prehladi i odbijao da ode kod lekara. Tek kada mu je pozlilo, odvezen je u bolnicu, gde je preminuo nekoliko sati kasnije.
Sahranjen je u rodnoj Kozarskoj Dubici, po islamskim običajima. Njegov grob krasi spomenik sa mikrofonom – simbolom njegovog života i ljubavi prema muzici. Tu se nalazi i mermerna knjiga sa emotivnom porukom prijatelja Neše, koji ga je opisao kao čoveka koji je voleo život, bio mlad i radostan, ali nije dočekao starost.
Život Nina Rešića bio je pun kontrasta – od slave do usamljenosti, od duhovnih traganja do porodičnih padova. Iako je na sceni bio voljen i popularan, u privatnom životu je nosio mnoge rane. Njegova priča ostaje kao podsetnik na složenost ljudske prirode i težinu ličnih borbi koje često ostaju sakrivene iza osmeha javnih ličnosti.
