U današnjem članku donosim vam neobičnu priču o čoveku čija je opsesija novcem oblikovala čitav njegov život, pa čak i njegovu smrt.
- Ovaj čovek je ceo život neumorno radio i štedio svaki dinar, ne mareći za druge, jer mu je bogatstvo bilo najvažnija vrednost. Njegova škrtost bila je legendarna, a ljudi oko njega nisu mogli da razumeju njegovu strast prema štednji i odricanju. Nije trošio ni na sebe ni na druge, nije pomagao u nevolji, jer bi to značilo da se mora odreći dela svog blaga.
Tokom godina postajao je sve zatvoreniji i udaljeniji, kao da je njegov novac jedini smisao njegovog postojanja. Njegova supruga, strpljiva i tiha žena, živela je uz njega, trudeći se da razume njegov svet, ali i osećajući da su njih dvoje sve više kao stranci pod istim krovom. Iako je patila zbog njegove hladnoće, nije se suprotstavljala njegovim odlukama, poštujući njegovu volju, koliko god joj to ponekad teško padalo.
Kako je vreme prolazilo, njegovo zdravlje je počelo da opada. Kada je osetio da mu se bliži kraj, njegovi su misli sve češće bile usredsređene na novac koji je toliko godina skupljao. Plašio se da bi sve to što je stekao mogao da izgubi, da se njegova ušteđevina rasprši bez reda i kontrole. Zato se obratio svojoj supruzi sa neobičnim zahtevom — želeo je da sav svoj novac položi u sanduk sa sobom, da ga ponese na onaj svet.
- Ovu želju nije izrekao samo jednom; ponavljao ju je danima, kao da se bojao da će njegova poslednja volja biti zaboravljena. Supruga, iako nesigurna i zbunjena ovom željom, odlučila je da mu pruži mir u poslednjim trenucima i obećala mu da će ispuniti njegovu želju.Kada je došao trenutak njegove smrti, porodica i poznanici okupili su se na sahrani. Sve je proteklo tiho i dostojanstveno, dok su ljudi ćutke komentarisali njegovu škrtost i izražavali saosećanje prema njegovoj udovici, koja je dugo godina živela u senci njegove pohlepe.
U trenutku kada su spremali da zatvore sanduk, žena je iznenadila sve prisutne. U rukama je nosila običnu kutiju od cipela, skromnu i neupadljivu. Prišla je sanduku i bez reči stavila tu kutiju unutra. Nakon toga je mirno sela, dok su pogrebnici nastavili sa spuštanjem kovčega u grob.
Jedna od njene bliske prijateljice, koja je znala za neobičan zahtev pokojnika, bila je zaprepašćena i šaputala je: “Zar si zaista stavila sav njegov novac u sanduk sa njim?” Udovica je mirno odgovorila da jeste, jer je obećala i htela je da poštuje njegovu volju.
Prijateljica je pitala da li je zaista svaki dinar stavljena u sanduk. Tada je žena, sa blagim osmehom, objasnila šta je zapravo uradila: sav novac je prebacila na svoj bankovni račun, zatim mu je napisala ček na celokupni iznos koji je stavila u kutiju. Verovala je da, ako postoji neka banka na onom svetu, on će znati šta da radi sa tim čekom.
- Ova priča iznenadila je sve koji su je čuli. Udovica je na mudar i duhovit način ispunila muževljevu želju, bez da je narušila realnost života posle njegove smrti. Nije prekršila dato obećanje, već je pokazala da se uz malo kreativnosti može poštovati reč, a zadržati zdrav razum.Ljudi su dugo pričali o ovoj priči, prepoznajući u njoj i pouku o pohlepi i mudrosti. Neki su se divili snalažljivosti žene, dok su drugi isticali kako je ovo primer kako se može biti dosledan svojim obećanjima, a istovremeno ne biti žrtva sopstvene opsesije.
Na kraju, ova priča ostaje kao snažan podsetnik da život nije samo sabiranje novca, već razmišljanje o tome šta ostavljamo za sobom. Naši postupci govore više od reči, a novac, koliko god bio važan, ne sme biti jedini cilj i smisao postojanja.Ova priča nas podseća da bogatstvo nije samo u novcu koji posedujemo, već i u mudrosti kako ga koristimo, i koliko smo spremni da poštujemo sebe i druge. Upravo zato je njen značaj veći od obične anegdote – to je lekcija o životu, ljubavi i odgovornosti
