U današnjem članku govori se o životu i delu Branislava Kičića, uglednog reditelja i pisca čija je smrt duboko pogodila njegovu porodicu, prijatelje i celokupnu umetničku scenu. Njegov odlazak nije samo lični gubitak za najbliže, već i udarac za svet filma i pozorišta, jer je iza sebe ostavio bogat opus i nezamenljiv doprinos umetnosti.
- Njegov sin, glumac Gordan Kičić, na dirljiv način oprostio se od oca, uz emotivne reči i fotografije koje su pokazale koliko je Branislav bio značajna figura u njegovom životu. Gordan je istakao zahvalnost ocu za filmove, muziku, pozorište i ljubav koju je pružio porodici, naglasivši da će njegova snaga i inspiracija nastaviti da žive kroz njih.
Rođen 6. septembra 1947. godine u Beogradu, Branislav Kičić pripadao je generaciji autora koja je znala da spoji umetnički izraz sa iskrenom strašću. Bio je strastveni ljubitelj filma, što potvrđuje njegova bogata kolekcija VHS kaseta u kojoj su se nalazili klasici velikih svetskih reditelja poput Felinija, Kubrika, Melvila i Kloda Šabrola. Ta zbirka nije bila samo privatna arhiva, već i svojevrsna škola za njegovog sina. Još kao dete, Gordan je kroz te filmove otkrivao čaroliju pokretnih slika. U trenucima kada je nemirni dečak mogao mirno da sedi pred ekranom i upija ono što mu otac pokazuje, zapravo je započelo njegovo oblikovanje kao umetnika.
- Ta neformalna, porodična „filmska škola“ bila je presudna za Gordanovu karijeru. Kasnije je isticao da je upravo to vreme, provedeno uz oca i njegovu strast, stvorilo temelje njegovog poziva. Filmska umetnost postala je deo njegove svakodnevice i nešto što je oblikovalo njegov karakter i profesionalni put. Branislav je na taj način bio ne samo otac, već i učitelj koji je nesvesno pripremao sina za život ispunjen umetnošću.
- Kada se govori o opusu Branislava Kičića, nemoguće je zaobići dela poput „Na Drini ćuprija“, „To sam ja“ i „Magnet“. Ipak, posebno mesto zauzima predstava „Ljubavno pismo“, koju je režirao i koja se od 1994. godine neprekidno izvodi u Ateljeu 212. Ova komedija o porodičnim odnosima i mentalitetu publiku zabavlja i inspiriše već tri decenije, sa više od 200.000 gledalaca i gotovo 400 izvođenja. Sama činjenica da je to najdugovečnija predstava u istoriji ovog pozorišta potvrđuje ne samo umetnički kvalitet već i sposobnost da dirne široke slojeve publike. Branislavov rad time je stekao trajnu vrednost – ne samo u očima kritike, već i kod običnih gledalaca koji su u njegovim delima prepoznali deo sebe.
Osim profesionalnih dostignuća, Branislav će ostati zapamćen kao neumorna podrška svom sinu. Gordan je često naglašavao da mu je otac bio prvi kritičar, ali i najiskreniji savetnik. Bio je osoba kojoj je poveravao scenarije, neko sa kim je razgovarao o svakom važnom projektu. Tokom rada na filmu „Realna priča“, Branislav je bio prisutan na snimanjima, nesebično delio iskustvo i davao smernice. Takva podrška bila je dragocena, jer je mladim umetnicima nudila sigurnost i osećaj da imaju oslonac. Umetnički put Gordana Kičića teško bi se mogao zamisliti bez očevog uticaja i podrške.
Smrt Branislava Kičića označila je kraj jedne važne epohe, ali i podsetnik koliko je značajno imati učitelja u porodici. On nije bio samo reditelj i pisac, već i roditelj koji je svojim primerom i ljubavlju oblikovao buduće generacije umetnika. Njegov rad, ali i ličnost, ostavili su dubok trag u životima ljudi koji su ga poznavali, ali i u umetničkoj zajednici kojoj je pripadao. Odlazak takve figure nije kraj, već produžetak kroz ono što je stvorio i ono što će nastaviti da živi kroz njegove naslednike.
Danas, kada bude sahranjen na Novom groblju u Beogradu, uz osećaj tuge prisutna je i zahvalnost. Zahvalnost za filmove koje je režirao, predstave koje su obeležile generacije, kao i za ličnu posvećenost porodici i umetnosti. Njegovo nasleđe ne meri se samo opusom već i ljubavlju koju je ostavio iza sebe. Ta ljubav postala je neizbrisiv deo života njegove porodice i svih onih koji su imali priliku da ga upoznaju.
Sećanje na Branislava Kičića ne može se svesti na listu naslova i godina. Njegov život bio je prožet strašću, radoznalošću i iskrenom potrebom da umetnost deli sa drugima. Umetnici poput njega ostavljaju ne samo dela već i duh koji inspiriše buduće generacije. Njegov sin, nastavljajući sopstveni put, nosi deo te energije i vrednosti koje je usvojio još u detinjstvu. Na taj način, iako fizički više nije prisutan, Branislavova priča se nastavlja – u delima koja ostaju i u ljudima koje je oblikovao.
