Priča o Emily Parker je priča o ljubavi, hrabrosti i samospoznaji, koja je započela jednim malim gestom, a završila životnim putem koji je promenio sudbine. …..
Ova priča počinje u kišnoj noći, u jednom malom restoranu, gde je Emily, mlada konobarica, donela odluku koja će zauvek oblikovati njen život, ali i živote četiriju devojčica.
Te večeri, dok je obavljala svoj posao, primetila je četiri devojčice kako stoje ispred njenog restorana, sklonjene od kiše. Njihove kože bile su bledunjave, a odeća pocepana. Iz njihovih očiju sijala je tuga, a Emily je odmah primetila da nisu samo gladne, već i napustile nadu. Bez trenutka razmišljanja, ona ih je pozvala da uđu i poslužila im topli obrok. Iako nije mogla ni naslutiti, ovaj mali čin ljubaznosti postavio je temelje za mnogo veći, emocionalni put koji će promeniti njene godine koje dolaze.
- Nekoliko dana nakon toga, Emily je saznala da te devojčice nemaju dom, da su prošle kroz mnoge teške okolnosti, i da im je potrebna pomoć. Zamišljajući ih kao svoju decu, Emily je odlučila da im pruži ljubav, pažnju i sigurnost. Bilo je teško. Nakon napornih smena, svakodnevnih borbi za opstanak, ona je odvajala deo svog bakšiša kako bi obezbedila školu, odeću i hranu za njih. Zamišljala je da je ona njihov dom, njihova sigurnost.
Međutim, nije bilo lako. Komšije su je kritikovali, govorili su da gubi vreme sa decom koja nisu njena, da bi mogla da koristi svoje resurse i energiju na svoje snove. Ali Emily nije marila za mišljenja drugih. Njena misija nije bila zasnovana na onome što drugi misle o njoj, već na dubokom osećaju dužnosti i ljubavi prema tim devojčicama koje je zavolela kao svoju decu.
Tako su godine prolazile. Emily je, umesto da ima vlastiti život, gradila njihov. Nije im zamerala nikakve nesavršenosti, niti je očekivala nešto zauzvrat. Samo je želela da one rastu u ljubavi i da im pruži sve što joj je bilo dostupno. Osmesi tih devojčica, njihova zahvalnost, bili su joj najveća nagrada.
- Deca su odrasla. Iako su godine bile teške, i iako se sama odricala svojih snova, Emily nije odustajala. I upravo kad je pomislila da je jedina nagrada koju je dobila to što je uspela da ih odgaji u ljubavi, dogodio se preokret. Jednog dana, pred njenom kućom je stao luksuzni automobil. Četiri mlade žene su izašle iz njega, elegantne, samouverene i uspešne. Emily ih je gledala s nevericom. Te iste devojke, koje je hranila, učila da čitaju i pišu, sada su postale uspešne žene.
Potrešene, ali srećne, devojke su potrčale prema njoj, grleći je i dozivajući je: „Mama Emily!“ U tom trenutku, sve što je Emily osećala bila je puna srca suza radosnica. Deca koja su nekada bile tužne, sada su bile nosioci uspeha. A zatim, kako bi joj zahvalile, poklonile su joj novu kuću i ključeve luksuznog automobila. „Sve što smo postale, postale smo zahvaljujući tebi,“ rekle su, dok su sve zajedno plakala.
- Emily je bila u šoku. Nije mogla da veruje da su devojke, koje je odgajala sa toliko ljubavi, sada uspešne i da su se setile nje. Svi njeni napori, svi trenuci odricanja nisu bili uzaludni. Osećala je da je ta ljubav, koju je nesebično pružala, sada postala njena najveća nagrada.
Ova priča o Emily nas podseća na snagu ljubavi i činjenicu da dobrota nikada ne ostaje neprimećena. Nisu svi trenuci koje provodimo u odricanju i ljubavi odmah nagrađeni, ali ljubav se uvek vraća. Dobrota se uvek vraća. Emily nije samo promenila živote tih devojčica, već je kroz njih pronašla smisao svog života.
Svi mi, na neki način, možemo biti poput Emily. Možemo učiniti razliku, čak i ako to znači da se odreknete vlastitog komfora i da ulažete ljubav u ljude koji se možda ne mogu odmah odužiti. Zdravlje, sreća i ljubav koje ćemo stvoriti u životima drugih vraćaju se nama kroz zahvalnost, radost i snažnu unutrašnju snagu.
- Na kraju, Emily nije samo odgajala decu; ona je izgradila porodicu. Ove devojke, koje su nekada bile same, sada su postale njene kćeri, koje su s ponosom rekle: „Sve što smo postale, postale smo zahvaljujući tebi.
