Ponekad ljudi mogu biti jako bezobrazni i zli prema osobama koje imaju neki hendikep a najtužnije je kada su joj to bliski članovi porodice kao što se desilo djevojci u našoj priči.
Do tog dana, život ove žene bio je ispunjen rutinskim, svakodnevnim obavezama i ograničenjima koja su joj bila nametnuta. Rođena slepa, nikada nije imala priliku da se oslobodi od okova društvenih normi i predrasuda koje su je neprestano pratili. Unutar svoje porodice, bila je smatrana teretom, sramotom koja je morala da se „reši“ da bi život mogao da ide dalje. Njen otac, ugledni čovek, više je brinuo o tome šta će reći okolina nego o svojoj vlastitoj ćerki. Za njega, njena slepila bila je nešto što se sramio, nešto što je trebalo sakriti.
Odrasla je u kući koja nije bila dom, već samo mesto gde je prolazila kroz život, daleko od ljubavi i topline. Otac je bio distanciran, majka je bila odsutna, a ona se često osećala kao stranac u vlastitoj porodici. Nije imala podršku, nije imala ljubav, nije imala nikakvo razumevanje. Sve što je želela bilo je da nestane, da je neko uzme i zbrine, da se oslobodi tog osjećaja bespomoćnosti koji je nosila sa sobom. Kad je konačno došao trenutak kada je morala da se uda, to je bio samo još jedan način da nestane iz očevog života, bez pitanja, bez izbora, bez nade.
Čovek koga joj je otac izabrao bio je opisan kao siromašan, bez ikakvog društvenog statusa. On je bio upravo onakav kakvim su ga svi smatrali — nevažan, bezvredan, nedostojan. Za njenog oca, to je bila idealna prilika da je se reši. No, sudbina je imala drugačiji plan.
- Kada je napustila dom, devojka je počela primetiti promene. Iako nije mogla da vidi, mogla je da oseti sigurnost i stabilnost koje je njen muž, Matteo, pružao. Njegov hod bio je samouveren, a njegove ruke su bile sigurne. Za razliku od svega što je ikada doživela, njegova prisutnost joj je ulivala poverenje. Nije se ponašao kao neko ko je imao razloga da se stidi. Kad je pitao za njeno ime, njegov odgovor bio je pun poštovanja. To je bilo nešto što nikada ranije nije doživela — da neko vidi njeno ime, njenu ličnost, i da je tretira sa dostojanstvom.
Njihova kuća bila je skromna, ali ispunjena ljubavlju i pažnjom. Umesto hladnoće i vlage, u vazduhu se osećao miris toplog drva, sapuna i svežeg hleba. Matteo je svakodnevno bio tu za nju. Njegov odnos prema njoj nije bio sažaljiv, nije je požurivao niti joj se obraćao sa visine. On je sa njom postupao kao sa ravnopravnom osobom, učio je, pomagao joj da istraži svet oko sebe i ujedno je podsticao da raste i postane nezavisna.
Po prvi put u životu, ona nije bila pod pritiskom, nije bila smatrana manje vrednom. Nikada nije doživela toliko strpljenja i pažnje. Jedini problemi u njihovom životu bili su oni spoljašnji — problemi koje su donosili prošlost, predrasude i socijalni pritisci. No, Mateo je pokazao da ljubav ne zavisi od spoljašnjih faktora.
Kako je vreme prolazilo, žena je počela shvatati da njen muž nije običan. Njegov govor bio je promišljen i bogat, njegov um bio je obrazovan i dubok. Počeo je da joj čita romane, ali ne bilo koje romane — ozbiljna književna dela. To je bio znak da on nije samo njen muž, već i njen najbolji prijatelj, podrška, učitelj. Upoznala je stranu njega koja je bila daleko od one koju je svi smatrali. Shvatila je da Matteo nije siromašan, kako su svi mislili. On je bio naslednik bogate porodice, ali se odlučio da živi jednostavno, jer je shvatio da bogatstvo bez savesti nije vredno ničega.
Nakon što je saznala ovu istinu, njen svet se promenio. Počela je da razmišlja o svom životu na potpuno drugačiji način. Njena slepila, koja je decenijama bila prepreka, sada je postala samo simbol nje same, a ne nešto što je trebalo da je definiše. Osećala je zahvalnost što je konačno pronašla nekoga ko je video više od njene nesposobnosti da vidi, nekoga ko je prepoznao njenu vrednost.
Iako je početak njihove zajedničke veze bio pun nesigurnosti, vremenom su njihovi životi postali stabilni. Kada je lekar iz Rima potvrdio da postoji mogućnost da ona ponovo vidi, iako nije bila sigurna šta da očekuje, njen muž je bio uz nju. On je verovao u nju, verovao da je ona sposobna da se nosi sa svim što joj život donese.
Operacija je uspela, i ona je prvi put ugledala svet u pravom smislu te reči. Njena prva slika bila je njegova — njegov mirni, snažni, ljubazni izraz lica. To je bila prva stvar koju je videla, i bio je to trenutak koji joj je zauvek promenio život.Godinu dana kasnije, vratili su se u grad. Njihova kuća je bila veća, ispunjena ljubavlju i smehom. Tada se pojavila njena prošlost — njen otac, slomljen i pun kajanja, tražio je oproštaj. No, ona je bila spremna. Njene reči bile su jasne i snažne: „Poklonio si mi život. I to je najlepši poklon koji sam mogla da dobijem.“
Naučila je najvažniju životnu lekciju: bogatstvo i status ne znače ništa u poređenju sa ljubavlju i poštovanjem. Oslobodila je sebe od prošlih okova, oslobodila svoju prošlost i sada je bila spremna da gradi život kakav je zaslužila — život pun ljubavi, poštovanja, i slobode.
