U današnjem članku govorićemo o životu Džeja Ramadanovskog, čoveka čija je duhovnost nadilazila granice vere, a njegova ljubav prema ljudima ostala zabeležena kao jedno od najupečatljivijih obeležja njegovog života.
- Iako je pripadao islamskoj veroispovesti, Džej nikada nije skrivao svoje poštovanje prema Svetoj Petki, svecu koji je za njega predstavljao izvor utehe, snage i tihe molitve. Redovno je posećivao kapelu na Kalemegdanu, gde je palio sveće, uzimao svetu vodicu i u tišini tražio duhovni mir.
Njegovo poštovanje prema hrišćanskoj svetinji nije bilo puko imitiranje rituala, već izraz iskrene duhovne potrage. Bez obzira na to što nije menjao veru, u njegovom ponašanju ogledala se univerzalna vera – vera u dobrotu, u Boga i u ljude. Često je govorio da za njega Bog ima jedno lice, bez obzira na religiju. Taj stav najbolje opisuje njegovu duboku povezanost sa svim ljudima, bez obzira na njihovu pripadnost.
Jedna od najlepših i najtoplijih anegdota iz Džejevog života jeste susret sa patrijarhom Pavlom. Dok se vozio taksijem kroz Beograd, ugledao je patrijarha ispred Saborne crkve. Bez razmišljanja je zaustavio vozilo i prišao mu, rekavši: „Ćale, jel mogu da ti ljubim ruku?“ Patrijarh mu je, nasmejan, pružio ruku. Taj susret svedoči o Džejevoj neposrednosti, srdačnosti i dubokoj iskrenosti – osobinama koje su ga pratile tokom celog života.
Njegova ćerka Marija javno je potvrdila da njen otac nikada nije napustio islam, ali da je istovremeno gajio duboko poštovanje prema pravoslavnim svetinjama i običajima, koje je usvojio delom i zbog bivše supruge. Upravo ta otvorenost učinila ga je jedinstvenim u svetu punom podela. Bio je čovek most, onaj koji spaja, a ne razdvaja.
- Ljudi koji su ga viđali u crkvi, uključujući sveštenike i vernice, svedočili su o njegovoj skromnosti. Nije tražio pažnju, nije želeo publicitet. Dolazio je tih, ostavljao novac kod ikona, kupovao sveće i sveta vodu, ponekad i pomagao crkvi finansijski, a da niko o tome nije znao. Jedna starija gospođa, koja pomaže u crkvi, opisala ga je kao toplog i skromnog čoveka, koji je zračio dobrotom.
- Jedan od njegovih najbližih prijatelja bio je Acko Nezirović, muzičar sa kojim je delio više od tri decenije prijateljstva. Acko se sa setom sećao njihovih poslednjih razgovora i trenutaka. Džej je, uprkos pandemiji i problemima, zračio optimizmom, radošću i životnom energijom. Često je govorio kako jedva čeka da se sve završi da bi ponovo pevao i bio među ljudima. Delio je sve što ima – i novac i ljubav.
Iako je u javnosti bio poznat kao pevač s velikom karijerom, privatno je živeo skromno. Stan na Dorćolu bio je jedina nekretnina koju je ostavio iza sebe. Nije mario za materijalno. Acko je ispričao kako je Džej nekad čuvao velike sume novca, ali bi ih brzo trošio, poklanjao i delio. Govorio je: „Zaradio sam da bih trošio. Neću ništa da nosim sa sobom.“ Taj pogled na život bio je još jedan odraz njegove nesebične prirode.
Bez obzira na duboko poštovanje prema Svetoj Petki, Džej je želeo da bude sahranjen po islamskim običajima. Njegova poslednja želja bila je da ga Hodža okupa, da se čuje tamburica, i da se ljudi okupe uz pesmu i rakiju, u znak sećanja na njega. Kada je preminuo 2020. godine, njegova sahrana bila je emotivan trenutak za ceo narod. Ljudi su ga ispratili sa suzama, pesmom i velikim poštovanjem.
Njegova ćerka Marija nasledila je njegov muzički talenat, a Džej je bio ponosan na nju. Voleo je da je prati na nastupima i smatrao je da će ostvariti ozbiljnu muzičku karijeru. U njenom uspehu video je nastavak svog duhovnog i umetničkog nasleđa.
Na kraju, ono po čemu će Džej ostati upamćen nije samo njegova muzika, već i njegova sposobnost da spaja ljude, da inspiriše, da voli i da prašta. Njegov život bio je dokaz da vera ne mora da razdvaja – već da može da spoji, ako je u njenom srcu ljubav. Bio je simbol Beograda, duša naroda i most među svetovima. Čovek sa jednom verom – verom u dobrotu.
