U današnjem članku govorićemo o jednoj dirljivoj i bolnoj ispovesti bake Slovenke iz Šida, koja je sa svojih 78 godina doživela duboko razočaranje i povredu koja ne prolazi. Ona ne govori iz ljutnje, niti iz besnila, već iz tuge i osećaja izdaje koji ne može više da potisne.
Mesece je štedela, odricala se osnovnih stvari kako bi obradovala svoju unuku za šesnaesti rođendan, ali umesto zahvalnosti, dočekala ju je ravnodušnost i hladno odbacivanje.Baka Slovenka je želela da njen poklon bude nešto posebno, nešto od srca, pa je odlučila da unuci pokloni celu svoju penziju od 400 evra. U kovertu je stavila i pismo, ispisano rukom, puno emocija i iskrene ljubavi. Ali reakcija njene unuke bila je nešto što ni u najgorim snovima nije mogla da zamisli. Kada je otvorila kovertu, devojčica je samo frknula nosom i rekla: „Šta je ovo? Sa ovim se ništa ne može kupiti.“ Te reči i danas odzvanjaju u bakinoj glavi, kao hladna šamarčina koja ostaje da peče i danima nakon rođendana.
- Baka kroz suze priča kako su je ćerka i zet pozvali na slavlje, a ona je s radošću krenula, nadajući se lepom trenutku, porodičnoj toplini i osmehu svog unučeta. Umesto toga, dočekala ju je hladnoća. Nije bilo ni pogleda, ni zahvalnosti, ni osmeha. Samo brzinsko prebrojavanje novca i nepoštovanje. „Srce mi je palo u pete,“ tiho govori Slovenka, a glas joj drhti.
Ona ne krivi samo unuku. Veruje da su najveći deo odgovornosti njeni roditelji – njena ćerka i zet, koji, kako kaže, nisu naučili dete ni zahvalnosti, ni skromnosti. Godinama je slušala njihove priče o tome kako se muče, kako nemaju za patike, telefone, izlaske. Ipak, sada shvata da njihovo dete zapravo ne zna ništa o stvarnim vrednostima – ni o trudu, ni o odricanju.
„Ja sam tih 400 evra skupljala mesecima“, kaže. Svaki put kad bi sebi nešto poželela – novu haljinu, bolji hleb, poneku poslasticu – pomislila bi na rođendan i radost koju će unuci prirediti. A sada joj je žao. Žao što je uopšte dala novac. Žao što se trudila. Ne zbog vrednosti novca, već zbog toga što dete nije ni pokušalo da razume.
Priseti se i svog detinjstva, kad se živelo skromno. „Iz sela sam. Sedmoro nas bilo. Nove cipele nisam imala – nosila sam sestre, pa bratove. Išla sam u muške cipele i bila srećna što imam šta da obujem.“ Danas, kako kaže, ni 400 evra nije dovoljno da bi dete bilo zadovoljno. Vremena su se promenila, ali ono što je nju najviše pogodilo jeste odsustvo poštovanja.
- U nastavku, Slovenka priča o svom životu – kako je zajedno sa mužem sve postigla pošteno, kako su radili i otplaćivali stan, podizali decu, štedeli i sticali. Penzija joj je mala, ali čista. I baš zbog toga boli kada shvati da ono što je stekla mukom i sa mnogo odricanja – danas ne znači apsolutno ništa.
Ne traži ništa, kaže. Samo jedno – „Bar malo poštovanja. Bar jedno hvala.“ Ne traži da je vole, niti da joj se dive. Samo da znaju koliko je uložila truda, koliko je sebe dala, koliko se radovala tom poklonu. Umesto toga, doživela je da bude odbačena kao stara krpa.
„Nisam htela medalju,“ kaže na kraju. „Samo da me pogleda i kaže – hvala bako, trudila si se.“ Ali nije bilo ni pogleda, ni reči. Samo hladno ignorisanje koje je zabolelo više nego išta drugo. I zato više ne može da ćuti. Jer, kako kaže, previše je boli da bi i dalje nosila tu bol u tišini.
Ova priča nije samo o novcu, već o tome koliko je empatija nestala iz svakodnevnog života, koliko se ljudi lako povređuju kad očekuju malo ljubavi, a dobiju ravnodušnost. Slovenci nije stalo do cifre – njoj je stalo do poštovanja, do porodične bliskosti, do toga da zna da je njeno odricanje imalo smisla. A sada, kada ga nije bilo, oseća da je deo nje zauvek slomljen.
