U današnjem članku predstavićemo priču o prijateljstvu koje prevazilazi granice profesionalnog sveta i duboko je ukorenjeno u porodičnoj tradiciji.
- Glumci Vuk Kostić i Marko Janketić, poznati publici po svojim ozbiljnim ulogama u serijama poput Ubice mog oca i Pevačice, u stvarnom životu dele mnogo dublju i iskreniju vezu – prijateljstvo koje traje od detinjstva i koje nije nastalo slučajno, već kroz porodične odnose i vrednosti koje su im usađene od malena.
Njihova povezanost nije započela na snimanju, već mnogo ranije, zahvaljujući činjenici da su njihovi očevi, Mihajlo “Pljaka” Kostić i Miša Janketić, bili nerazdvojni prijatelji i kolege u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ova generacijska veza nije ostala samo na nivou očeva – Vuk i Marko su nastavili da neguju to prijateljstvo, gotovo kao da su nasledili zajedničku priču koju su njihovi roditelji započeli. Oni često kažu da su nastavili tamo gde su njihovi očevi stali, što naglašava koliko je ova veza autentična i trajna.
Marko je jednom prilikom iskreno govorio o svojoj želji da se udalji od gradskog života u Beogradu, koji smatra prenatrpanim i stresnim. On, baš kao i Vuk, često traži utočište u prirodi, a najčešće se povlače u Crnu Goru, njihov zajednički zavičaj i mesto gde mogu da se opuste daleko od gradske vreve i kamera. Ove zajedničke izlaske i trenutke mira koriste da obnavljaju porodične uspomene i još više učvršćuju svoje prijateljstvo, što je važan aspekt njihove veze koja se zasniva na iskrenosti i uzajamnom poverenju.
Iako su profesionalno sarađivali na brojnim projektima, glumačka hemija između njih dvojice nije samo rezultat rada na setu. Ona proističe iz njihove stvarne, duboke bliskosti i dugogodišnjeg poznanstva. Van scene deluju kao braća, a njihovo prijateljstvo krase iskrenost, humor i međusobno poverenje. Vuk je jednom kroz šalu izjavio da je Marko „najgori glumac s kojim je radio“, ali odmah potom dodao da je ujedno i najbolji, jer je rad sa nekim koga poznaje ceo život mnogo lakši i prirodniji. Na to je Marko kratko i emotivno odgovorio sa samo dve reči: “Brat moj.”
- Ova kratka, ali snažna razmena reči oslikava njihovu vezu i govori koliko su bliski, ne samo kao prijatelji nego i kao ljudi koji se poznaju od detinjstva. Vuk i Marko su zajedno odrasli u okruženju pozorišta, provodeći detinjstvo među kostimima i scenografijom, što je dodatno produbilo njihovu povezanost i ljubav prema umetnosti. Njihovo odrastanje u takvom ambijentu nije im samo omogućilo da steknu neophodne veštine za glumu, već ih je i naučilo važnosti prijateljstva i podrške.
U javnosti ne ističu previše svoj odnos i ne prave od njega spektakl, ali kroz njihove nastupe, intervjue i objave na društvenim mrežama jasno se vidi da je ovo prijateljstvo mnogo više od profesionalne saradnje ili površne veze. To je duboka, emotivna nit koja traje godinama i koju su negovali uprkos svim životnim i karijernim izazovima.
Posebno emotivan momenat njihove povezanosti desio se kada je Vuk podelio staru fotografiju svojih i Markovih očeva, uz poruku koja je dirnula mnoge: „Naši su bili prijatelji, mi ćemo biti još bolji, jer smo gori ljudi.“ Ova šala sa duhovitim prizvukom pokazuje kako njih dvojica neguju ne samo porodične veze već i iskren odnos koji prihvata njihove mane i vrline. Markova kratka, ali snažna reakcija – “Brat moj” – dodatno potvrđuje koliko je njihova veza čvrsta i trajna.
Ova priča o Vuku Kostiću i Marku Janketiću je primer kako prijateljstvo može biti duboko i istinsko, kada se neguje kroz godine, zajedničke uspomene i podršku. Njihova veza nije samo refleksija porodičnih odnosa, već i dokaz da prava povezanost ne poznaje prepreke, ni u životu ni u karijeri. Oni nisu samo kolege glumci, već ljudi čija prijateljstva inspirišu i podsećaju nas koliko je važno negovati istinske odnose iz detinjstva i čuvati ih tokom života.
Takvo prijateljstvo, koje traje decenijama i postaje deo porodične istorije, predstavlja retku i dragocenu vrednost u svetu u kome su veze često prolazne. Vuk i Marko su primer kako se istinska bliskost može izgraditi i održati, ne samo kroz zajednički posao, već i kroz razumevanje, poštovanje i neprekidnu podršku, koji su ključni za svaki odnos vredan čuvanja
