U današnjem članku donosim priču o jednom dubokom i emotivnom odnosu između majke i ćerke, koji je izazovan zbog očekivanja i društvenih pritisaka.
- Stajala sam na vratima stana moje ćerke, a reči koje je izgovorila Lenka su mi zaledile srce: „Zašto uvek moraš da dolaziš u toj staroj jakni, mama?“ Njene prekrštene ruke i izbegavanje mog pogleda činili su svaki korak težim, a miris sveže pečenih kolačića u hodniku nije mogao da ublaži gorčinu u meni.
Pokušala sam tiho da se izvinim: „Znaš da nemam drugu…“, ali ona je već otišla među goste. Andrija, njen suprug, sedeo je sa svojim roditeljima, Mirjanom i Željkom, koji su uvek dolazili sa skupim poklonima, dok sam ja mogla da donesem samo domaće kolače u staroj kutiji koju sam čuvala decenijama. Lenka je šaputala: „Mama, ne možeš to da radiš… Svi vide razliku. Osećam stid pred njima.“ Svaka reč bila je poput udarca.
Setila sam se perioda kada sam je sama odgajala nakon što nas je muž napustio. Radila sam dva posla da bismo preživele – čistila sam u školi i pomagala u pekari. Nikada nismo imale mnogo, ali smo uvek imale dovoljno ljubavi. Sećam se kako smo zajedno pravile kolače za praznike, kako sam joj šila haljine od starih materijala. Nije tražila više. Ili sam bar tako mislila.
Tiho sam je pitala: „Znaš li koliko sam se trudila da ti pružim sve što sam mogla?“ Ali Lenka je već otišla među goste. Čula sam Mirjanu kako priča o novom letovanju koje su platili za Lenku i Andriju: „Pokrićemo sve, znaš da to nije problem za nas!“ Njihov smeh i klima glavom Željka činili su me osećajnom uljezom u sopstvenoj porodici. Unuci su mi mahali sa kauča, ali ih je Lenka brzo povukla u sobu: „Baka će doći drugi put.“ Njen pogled, pun distance, bio je ono što me najviše povredilo.
- Na putu kući, u tramvaju punom ljudi, osećala sam se izgubljeno. Sedela sam stisnuta među nepoznatim ljudima koji su pričali o popustima, gledajući kroz prozor i pitajući se gde sam pogrešila. Da li sam trebala više da radim? Da li tražim pomoć? Ili je jednostavno sudbina onih koji nemaju dovoljno materijalnih sredstava?
- Kada sam stigla kući, komšinica Jasmina me je nazvala i ponudila utehu: „Vesna, znam kako je… Deci je danas stalo samo do materijalnog. Nije kao nekada.“ Njene reči donele su malo olakšanja, ali večernja tišina i sećanja na Lenkine reči – „Sramota me je pred njima“ – nisu prestajala da odjekuju. Setila sam se majke koja je prala tuđe prozore kako bi mi kupila knjige za školu. Nikada je nisam pitala zašto nema više – bila sam ponosna.
Sledećeg dana odlučila sam da ponovo odem kod Lenke. Tiho sam pokucala i njeno iznenađenje bilo je očigledno: „Mama? Šta radiš ovde?“ Rekla sam joj istinu: „Moramo da razgovaramo. Znam da ti nije lako da vidiš razliku između mene i Andrijevih roditelja. Ali volim te više od svega na svetu. Dala bih ti sve što bih mogla, ali nemam ništa više od onoga što jesam. Ako se stidiš toga, reci sada.“
Lenka je dugo ćutala, suze su joj se skupljale u očima, ali nije ih pustila da padnu. „Nije tako jednostavno… Andrija se stalno žali, a ja nemam tvoju podršku kao što on ima njihovu. Osećam se nedovoljno dobrom.“
„Ali ja te podržavam! Svakog dana svog života! Možda nemam novac, ali imam srce! Zar to ništa ne vredi?“ – rekoh. Ona je slegnula ramenima: „Društvo danas sve gleda kroz prizmu novca… Osećam pritisak sa svih strana.“Zagrlila sam je i osetila kako joj se telo trese od suza koje nije želela da pokaže ni sebi, ni meni. Osećala sam olakšanje jer sam rekla ono što mi je bilo na umu, ali i prazninu zbog nesigurnosti u naš odnos.
Danas sedim sama u svojoj maloj kuhinji, gledam stare fotografije Lenke kao devojčice i nas dok pravimo kolače. Pitam se gde smo izgubile bliskost i da li novac može da uništi ono što smo godinama gradile. Možda nisam savršena majka, možda nemam mnogo toga da dam – ali imam ljubav koju ni najskuplji poklon ne može kupiti.Ostaje pitanje: da li je moguće obnoviti poverenje i ljubav kada ih razbiju očekivanja i stid, i da li će Lenka ikada ponovo moći da ceni ono što je zaista važno?
