U današnjem članku donosim vam intimnu ispovest o neočekivanom duhovnom susretu koji je promenio tok svakodnevice. Bez ikakvog plana, u trenutku unutrašnje praznine i osećaja udaljenosti od sebe, život me je odveo u manastir Nimnik.
Tamo gde nisam ni slutila da ću pronaći išta više od tišine i prirode, dočekala me je snaga susreta, jednostavnosti i tihe mudrosti. Bila sam u pratnji prijateljice, i ona u svojim borbama, izgubljenija nego ja. Obe smo, svaka na svoj način, bile u potrazi za nečim što tada nismo umele da definišemo.
- Dok smo tiho šetale dvorištem ovog starog svetilišta, prišao nam je monah, blag i nasmejan. Njegov prvi pogled bio je tih, ali dubok. Nije pričao o grehu, niti o molitvi, nije nas opominjao niti učio – govorio je o samostalnosti, o suštinskom sazrevanju čoveka kroz iskustvo. Njegova priča o dve bake i njihovim unucima činila se kao nešto iz svakodnevice, ali u toj jednostavnosti krila se moćna poruka. Jedna baka koja sve sama uradi za unuka i druga koja ga uključuje u svaki korak – dve slike koje su jasno pokazivale koliko se samostalnost ne može narediti, već gradi kroz poverenje i zajednički trud. Taj trenutak me je pogodio pravo tamo gde je trebalo – kao da sam dobila odgovor koji nisam ni znala da tražim.
Manastir Nimnik mi nije dao samo vazduh koji osvežava i tišinu koja umiruje. Dao mi je prostor za sebe, priliku da zastanem i da osetim sve ono što mi svakodnevna jurnjava oduzima. Posmatrala sam ljude koji dolaze sa nadom i bolom, sa molbama i verom. Monasi su ih dočekivali tiho, sa molitvom za svakoga. Niko nije bio suvišan. Niko nije bio zaboravljen. Tu, među starim zidovima, čovek opet postane – čovek.
U tom ambijentu, između šuma i molitvi, pronašla sam mir koji je u meni već postojao, ali je bio zatrpan svakodnevicom. I nije samo meni bilo tako – i moja prijateljica je, sedeći na drvenoj klupi ispred manastira, počela da slaže delove svoje stvarnosti. Bilo je jasno – više nam je prijalo to sedenje u tišini nego bilo koji razgovor u kafiću. Duhovno okrepljenje koje smo doživele ne može se objasniti rečima, niti porediti sa bilo čim spoljašnjim.
- Priča o manastiru Nimnik ima svoju dubinu koja seže daleko u prošlost. Smešten u šumama blizu Velikog Gradišta, manastir datira iz 14. veka i, prema predanju, povezuje se sa vojvodom Bogosavom i vremenom kneza Lazara. Posvećen je Prenosu moštiju Svetog Nikole, ali njegovo ime nosi mnogo dublje značenje. Legenda govori o devojčici Nikolini, koja je, kada su je turski vojnici pitali gde se nalazi manastir, odgovorila na vlaškom jeziku: “Nišću nimik” – što znači “ne znam ništa”. Platila je to životom, ali upravo ta njena odanost i čista vera ostali su zauvek zapisani na tom mestu. Na mestu njenog stradanja danas se nalazi sveta kapela, a vernici dolaze sa verom da će im ona pomoći u nevolji.
Grobnica male Nikoline postala je mesto gde se svakodnevno čitaju molitve – za zdravlje, za porodicu, za brak, za unutrašnji mir. Mnogi tvrde da su baš tu, u tom dvorištu, pronašli nadu, snagu, pa čak i ozdravljenje. Čuda manastira Nimnik nisu priče za knjige – to su svedočenja ljudi koji su kroz molitvu osetili kako se srce vraća u ritam, kako tuga popušta i kako se iz tame nazire svetlost.
Pod duhovnim vođstvom igumana oca Jeliseja, manastir je postao više od svetog mesta. On je danas utočište, izvor tišine, duhovna luka za sve one koji osećaju da su se izgubili. Tu ne postoji osećaj usamljenosti. Čovek oseti da nije sam, da je vođen, zaštićen i saslušan.
Na kraju, sve što mogu da kažem jeste da me put u Nimnik nije slučajno odveo. Iako se činilo da sam tamo stigla bez razloga, sada znam da sam bila upravo tamo gde sam morala biti. Možda se i vaša sledeća tišina krije baš među tim starim zidovima, pod krošnjama koje šapuću molitve, na mestu gde reči nisu uvek potrebne da bi se nešto duboko osetilo.
