U današnjem članku donosimo priču o pesmi “Đurđevdan”, jednoj od najemotivnijih i najpoznatijih numera sa prostora bivše Jugoslavije.
Ova pesma je duboko ukorenjena u kolektivnom pamćenju naroda, ne samo zbog svoje prepoznatljive melodije i stihova, već i zbog istorijskog i kulturnog konteksta koji nosi. Iako je najpoznatija verzija one koju je izvela legendarna grupa Bijelo dugme, pesma ima mnogo dublje korene i priču koja seže u vreme velikih stradanja i neizrecive tuge.
- Pesma “Đurđevdan” potiče iz romske narodne tradicije i prvobitno je izvođena kao tužbalica – pesma bola i gubitka. Postoji legenda, široko prihvaćena u narodu, koja kaže da su je prvi put pevali zatočenici vozova smrti koji su iz Sarajeva tokom Drugog svetskog rata bili deportovani u logor Jasenovac. Tada je bio Đurđevdan – važan pravoslavni praznik, dan koji simboliše dolazak proleća i obnovu života – a oni su, umesto da ga slave sa svojim porodicama, bili na putu ka sigurnoj smrti. U tom strašnom kontekstu, pesma je postala simbol bespomoćnosti, tuge i poslednjeg ljudskog dostojanstva.
Upravo ta duboka emocij i snažna simbolika učinili su da pesma vremenom preraste u više od obične muzičke kompozicije. Ona je postala svojevrsna himna tuge, ali i ljubavi, sećanja i gubitka. U verziji Bijelog dugmeta, objavljenoj 1988. godine, pesma nosi naziv “Đurđevdan je a ja nisam s onom koju volim”. Ovaj naslov i stih predstavljaju srž emocije koju pesma prenosi – odsustvo voljene osobe u trenutku kada sve drugo slavi život i ljubav.
Zanimljivo je da je upravo taj stih inspirisan radom jednog od najvoljenijih kantautora sa ovih prostora – Đorđa Balaševića. Goran Bregović, lider Bijelog dugmeta, otkrio je u jednom intervjuu da je pesma zapravo nastala za potrebe filma “Dom za vešanje”, reditelja Emira Kusturice. Ona je prvobitno bila deo filmskog sveta, ali se kasnije razvila u potpuno zasebnu i nezavisnu pesmu koja je počela da živi sopstveni život.
- Bregović je izjavio da pesme imaju svoju volju i da se, jednom kada napuste ruke autora, otisnu u svet i počnu da žive same od sebe. “Pesme su čudna živa bića,” rekao je. Objasnio je da je pesma u početku bila zamišljena kao mala ljubavna pesma, delikatna, jednostavna, ali duboka. Ipak, zbog teme koju nosi, načina na koji je izvedena i svega što je prethodilo njenom stvaranju, pesma je nadrasla svoje prvobitne okvire.
Goran Bregović je istakao i to da je pesma, iako to nikada nije zvanično zabeleženo, posvećena Balaševiću, odnosno inspirisana njegovim stihom “a ja nisam s onom koju volim”. Taj stih je poslužio kao ishodište cele pesme, kao emocionalni temelj iz kojeg je izrasla jedna od najpotresnijih numera ikada napisanih na ovom jeziku. “Ništa, jedna mala ljubavna pesma,” rekao je Brega skromno, dodajući da je sve ostalo što je pesma postala – zasluga njenog života mimo njega samog.
I zaista, teško je danas govoriti o “Đurđevdanu” samo kao o pesmi. Ona je postala kolektivna uspomena, glas onih koji više ne mogu da govore, sećanje na izgubljene ljubavi, promašene živote i tuge koje nikada nisu zalečene. Ipak, uprkos svojoj tuzi, pesma nosi i neverovatnu snagu. Ona nas podseća na važnost ljubavi, sećanja i saosećanja, na to koliko je važno ne zaboraviti prošlost, ali i koliko umetnost može biti snažna u svojoj tišini.
Danas, pesma “Đurđevdan” se peva i sluša u različitim kontekstima – na slavljima, okupljanjima, koncertima, ali i u trenucima tišine, kad čovek ostane sam sa sobom. Njena snaga leži u tome što može da dotakne svakog, bez obzira na poreklo, veru ili naciju. Jer, na kraju krajeva, svi mi nosimo neku svoju verziju stihova – svi imamo nekog s kim nismo, a voleli bismo da jesmo.
U tome je, možda, i najveća moć ove pesme – u njenoj iskrenosti, univerzalnosti i sposobnosti da nas poveže sa sopstvenim emocijama, ali i sa drugim ljudima. Pesma “Đurđevdan” više nije samo muzički zapis – ona je deo nas.
