U današnjem članku vam donosimo priču našeg veoma poznatog glumca Taška Načića. Preminuo je 26. ožujka 1993. Imao je 58 godina i samo jednu glavnu ulogu iza sebe onu Pere Micića, protagonista filma “Davitelj protiv davitelja”.
Na prostoru bivše Jugoslavije, malo je umetnika koji su ostavili toliko snažan i neizbrisiv pečat kao Taško Načić, glumac koji se nikada nije uklapao u klasične okvire, ali je upravo zbog toga bio jedinstven. Njegovo prisustvo na sceni i ekranu nije prolazilo nezapaženo – visok rast, krupna građa i specifične crte lica učinile su ga prepoznatljivim na prvi pogled. Iako mu fizionomija nije dopuštala da igra klasične heroje ili zavodnike, Načić je svakom liku koji je tumačio udahnuo dubinu, šarm i nezaboravnost.
- Taško Načić je bio poznat kao “dobroćudni džin” srpskog glumišta, umetnik koji je i najmanjoj ulozi umeo da da lični pečat. Njegova legendarna interpretacija lovca u filmu “Ko to tamo peva”, ostala je upamćena pre svega po jednoj repliki: “Ne brinite, puška je zakočena.” Ta rečenica, iako kratka, do danas se citira kao primer majstorstva glume gde jednostavna izjava postaje simbol jednog karaktera i celog filma.Njegova pojava bila je toliko specifična da ga je publika odmah prepoznavala. Bio je:izuzetno visok,krupne građe,imao je izražene obrve i,karakteristično spuštene očne kapke.
Zahvaljujući toj specifičnoj fizionomiji, bio je posebno ubedljiv u komedijama, gde je svojom pojavom izazivao osmeh i pre nego što bi progovorio. Ipak, u svetu glume, takav izgled često može biti i prepreka. Sam Načić je bio svestan ograničenja koja su mu fizičke karakteristike nametale. U jednoj iskrenoj izjavi rekao je:”Svestan sam da, zbog svoje spoljašnjosti, ne mogu da igram ljubavnike niti heroje. Potpuno sam siguran da nikada neću biti Hamlet.”
Ipak, 1984. godina donela mu je nešto neočekivano i revolucionarno. Ulogu koja je bila pisana upravo za njega – glavni lik u filmu “Davitelj protiv davitelja”. U tom bizarnom i satiričnom ostvarenju, Načić igra infantilnog prodavca karanfila koji se noću pretvara u psihopatskog ubicu. Njegova žrtva postaju svi oni koji ne vole karanfile – što je bila metafora za društveno neprihvaćene ili “drugačije” u tadašnjem društvu.
- Režiser Slobodan Šijan, zajedno sa scenaristom Nebojšom Pajkićem, od početka je imao viziju da će ulogu tumačiti upravo Načić. Kada mu je ponudio scenario, pitao ga je kako mu se sviđa, a nakon što je Taško izrazio oduševljenje, Šijan je rekao:
“Znaš, da ga nisi prihvatio, ne bih ga ni radio.”U filmu, pored njega su igrali i:Rahela Ferari – u ulozi zastrašujuće majke glavnog junaka,Srđan Šaper,Sonja Savić,Nikola Simić.Uloga čudaka s karanfilima postala je jedan od najneobičnijih i najpoznatijih likova u istoriji jugoslovenskog filma, a mnogi smatraju da je to bila najznačajnija rola Načićeve karijere.
I pored tog uspeha, Načić nikada nije težio popularnosti zasnovanoj samo na izgledu ili komercijalnosti. Njegova umetnička filozofija bila je jasna:”Smatram da vezivanje za nečiji izgled ide na prvu loptu, važnije je šta čovek iznutra može uraditi.”Kroz svoju karijeru, Načić je ostvario impresivan opus:Glumio je u 26 igranih filmova,Bio je stub Ateljea 212, gde je ostvario ključne uloge u predstavama poput:”Kralj Ibi”,”Maratonci”,”Čudo u Šarganu”,”Radovan III.”
U svakom od tih ostvarenja, publika je dobijala više od obične glumačke interpretacije – dobijala je umetnost oblikovanu dušom i iskrenošću.Iako mu je fizički izgled možda zatvorio vrata klasičnih heroja i romantičnih uloga, Taško Načić je otvorio nova vrata srpskog glumišta – ona autentičnosti, dubine i neponovljivosti.
Njegov talenat, spremnost na eksperiment, i hrabrost da ostane dosledan sebi, učinili su ga ikonom jednog vremena, a njegove uloge nastavljaju da žive, ne samo kroz filmsku traku i pozorišne daske, već i u sećanjima svih koji su imali priliku da ga gledaju.Taško nije bio Hamlet. Bio je nešto mnogo više – bio je Taško. I to je sasvim dovoljno da zauvek ostane u istoriji kao dobroćudni džin umetnosti.
