U današnjem članku, osvrnućemo se na porodični život i nasledstvo čuvenog pevača Tome Zdravkovića, sa posebnim fokusom na njegovog sina Aleksandra. Toma Zdravković, jedan od najvoljenijih i najautentičnijih umetnika bivše Jugoslavije, ostao je upamćen ne samo po svom emotivnom glasu i pesmama koje su dirale dušu, već i po svom burnom privatnom životu.
Tokom života, ženio se čak četiri puta, a iza sebe je ostavio dvoje dece – ćerku Žaklinu i sina Aleksandra, koji danas živi daleko od domaće javnosti, u Kanadi.Aleksandar Zdravković, koji sada ima 47 godina, svoj život je izgradio u Torontu, gde radi kao muzički producent i vodi sopstveni studio. Iako je nasledio umetničku crtu od svog oca, Aleksandar se drži podalje od reflektora i retko se pojavljuje u medijima. U razgovorima koje je davao, otkriva da se detinjstvo sa slavnim ocem značajno razlikovalo od onoga što mnogi zamišljaju.
- Rođen u Torontu kao plod braka Tome i njegove četvrte supruge Gordane, Aleksandar je deo detinjstva proveo u Jugoslaviji, nakon što su se roditelji preselili iz Kanade. Nažalost, porodična idila nije trajala dugo. Toma je preminuo 1991. godine od raka, ostavivši sina u dubokoj mladosti – Saša je tada imao samo 13 godina. Taj gubitak ostavio je dubok trag u njegovom životu, iako o njemu govori bez gorčine.
Aleksandar je u ranijim godinama odlučio da koristi ime Aleksandar Saša, kako bi izbegao prevelik pritisak koji je dolazio sa poznatim prezimenom Zdravković. Tada još nije shvatao u potpunosti značaj koji je njegov otac imao u muzičkom svetu. Tek u kasnijim tinejdžerskim godinama, kada su prve ljubavi i životne emocije počele da ga oblikuju, počeo je da razume dubinu i snagu Tominog stvaralaštva.
Govoreći o svom odrastanju, Aleksandar često ističe neobične i ponekad kontradiktorne uspomene. Umesto šetnji u parku, koje su tipične za odnos oca i sina, njih dvojica su neretko završavali u kockarnicama. Toma nije bio klasičan roditelj – živeo je boemski, impulsivno, i često mimo pravila. Ipak, Aleksandar o tim uspomenama govori sa poštovanjem i razumevanjem, svestan da su ga te godine oblikovale na svoj način. Kaže da je tada mnogo toga video i naučio pre vremena, i da tek danas može u potpunosti da sagleda koliko je njegov otac značio ne samo kao umetnik, već i kao čovek.
- “Kad saznaju čiji sam sin, prvo me pitaju kako je bilo odrastati uz njega. Nekada sam želeo da pobegnem od tog identiteta, ali sada znam da je to deo mene. Bio sam premlad kada je umro i dugo nisam mogao da shvatim njegov značaj. Tek kasnije, kad sam počeo da se zaljubljujem, njegove pesme su mi postale jasnije. U njima sam video deo sebe, deo njega, i deo svega onoga što ljudi osećaju kada vole ili pate”, rekao je jednom prilikom Aleksandar.
Iako vodi život daleko od Balkana, Aleksandar ne zaboravlja svoje poreklo. Njegov rad u muzičkom studiju u Torontu je nastavak očevog muzičkog nasleđa, iako u drugačijem obliku. Dok je Toma bio pevač koji je glasom i emocijom prenosio životne priče, njegov sin bira da to čini iza scene, u produkciji i stvaranju muzike za druge. Ipak, veza sa muzikom ostaje neprekinuta, što je još jedan dokaz koliko su koreni duboki.
Zanimljivo je i to da mnogi koji su imali priliku da ga upoznaju uživo kažu da izuzetno liči na Tomu, ne samo fizički, već i po izrazu, načinu govora i pogledu koji nosi neku tihu tugu i mudrost. Ta sličnost često izaziva emocije kod onih koji su poznavali njegovog oca ili voleli njegove pesme. U Aleksandru vide produžetak umetničke linije koja ne prestaje da živi, iako Toma više nije među nama.
Na kraju, ono što ostaje jeste sećanje – na čoveka, umetnika i oca. I dok Toma Zdravković zauvek ostaje legenda narodne muzike, njegov sin Aleksandar tiho i dostojanstveno čuva tu zaostavštinu, daleko od svetlosti reflektora, ali duboko u svetu muzike, emocija i sećanja koje nikada ne blede.
