Pater Ljubomir Ranković nedavno je progovorio o jednoj od najtežih tema, zbog koje mnogi vjernici traže utjehu i oprost – grijehu koji se rijetko ispovijeda, ali ostavlja duboke posljedice na duši i savjesti. U svom obraćanju osvrnuo se na razlike između muškaraca i žena kada su u pitanju ispovijed i pokajanje, a posebno ga je dirnula jedna konkretna tema.
Razrada
Prema njegovim rečima, postoji jedan “strašan greh” koji muževi nikada ne ispovedaju, iako nosi ogroman teret odgovornosti. On naglašava da je prva Božja zapovest ljudima jasna – “Rađajte se i množite se”. Međutim, u današnjoj realnosti, situacija se drastično promenila. Naime, u mnogim zemljama, pa i u našoj, prisutan je ozbiljan problem opadanja nataliteta, poznat kao “bela kuga”. Ovaj fenomen podrazumeva značajan pad broja rođene dece, dok se, prema zvaničnim statistikama, godišnje izvrši veliki broj abortusa, što je u velikoj meri povezano sa niskim natalitetom.
Otac Ljubomir dalje navodi da je broj žena koje na ispovesti traže oproštaj za abortus alarmantno visok. Često, prema njegovim rečima, žene navode da su bile primorane na ovu odluku od strane svojih muževa ili partnera. Supruge, majke i kćeri osećaju duboku unutrašnju bol i kajanje, te traže pomirenje sa Bogom kako bi pronašle unutrašnji mir. Iako ove žene prepoznaju svoju odgovornost, ono što je posebno zabrinjavajuće, kako ističe otac Ljubomir, jeste da su muževi gotovo nikada ne prepoznaju.
On naglašava da ni jedan jedini muž nije došao na ispovest kako bi izrazio kajanje ili preuzeo odgovornost za svoje postupke u vezi sa ovom teškom odlukom. Ovaj problem postavlja pitanje odgovornosti koja bi trebalo da bude deljena između partnera, a ne samo na jednoj strani. Otac Ljubomir poziva muževe da prepoznaju svoju ulogu i odgovornost – ne samo pred Bogom, nego i pred ljudima, istorijom i svojom sopstvenom savesti.
Značaj odgovornosti i oproštaja
Ovo pitanje nije samo religiozne prirode, već ima i duboke društvene i moralne implikacije. Odgovornost u partnerskim odnosima uvek mora biti zajednička, jer su oba partnera u velikoj meri odgovorna za odluke koje donose. Otac Ljubomir podseća na to da se oproštaj ne može tražiti samo sa jedne strane. Istinski oproštaj podrazumeva iskreno priznanje vlastite odgovornosti i kajanje, a to je nešto što se ne može ostvariti ako jedan partner (u ovom slučaju, muževi) odbija da prepozna i prihvati svoju odgovornost.
Zaključak
Ove reči oca Ljubomira podstiču nas da se zamislimo nad težinom odgovornosti koja dolazi sa svim životnim odlukama, a naročito onim koje se tiču života i budućnosti. Oproštaj je duboko ličan i duhovan proces, ali istovremeno mora biti i deljen, kako bi se postigao istinski mir. On poziva sve muževe da prepoznaju svoju odgovornost u svim aspektima života, jer istinska odgovornost ne može biti jednostrana. Ujedno, njegova poruka upućuje na to da je duhovno pomirenje proces u kojem je neophodno da oba partnera prepoznaju i prihvate svoje greške kako bi naposletku pronašli istinski oproštaj.
