U današnjem članku donosimo vam priču iz jednog mirnog mesta na jugozapadu Srbije, gde reči putuju brže od jutarnje magle koja se spušta niz reku Lim.
U središtu ove neobične životne epizode nalazi se Pero Milovanović, pedesetogodišnji majstor iz Priboja, čovek kojeg su godine rada i samoće dovele do odluke da pronađe suprugu – i to ne bilo kako, već uplatom za mladu iz Albanije.Pero je bio poznat po svom zanatu – vodoinstalater i majstor za grejanje, uvek zauzet, poštovan i cenjen među ljudima. Imao je kuću, imanje i stabilan prihod, ali ono što mu je nedostajalo nije se moglo popraviti alatom. Srce mu je bilo prazno. Dok su se prijatelji hvalili unucima, on je večeri provodio sam, a njegova majka ga je tiho podsećala na to:
- Sine, kad ću ja unuče dočekati? Nije život u imanju, već u pogledu koji s nekim deliš.Pod pritiskom emocija i na nagovor rođaka, Pero se obratio posredniku iz jednog sela kod Tutina. Taj čovek, vešt u obećanjima kao trgovac snovima, obećao mu je poštenu i mladu Albanku koja će znati da ceni domaćina. Pero, imam pravu. Nisu zahtevne, samo traže poštovanje – govorio je posrednik.Bez mnogo dvoumljenja, Pero je dao 3000 evra. Nije tražio ni sliku ni razgovor – verovao je, kao što samo usamljeni ljudi umeju da veruju.
Kada je došao dan dolaska, Pero se pripremao kao za venčanje. Obleka sestre, stari parfem, frizura kod lokalnog berbera. Srce mu je kucalo brže, ispunjeno nadom, ali i strepnjom. Kad se automobil s albanskim tablicama zaustavio pred kućom, izašli su posrednik i žena. Pero je u sekundi shvatio da nešto nije kako treba.Žena pred njim nije bila mlada devojka, već dama u kasnim četrdesetim, punija, umornog pogleda. Posrednik ju je predstavio kao Mirsadu, kao da je sve u redu. Ali… rekao si da je mlada… – promucao je Pero.
Mirsada nije razumela, ali joj je govor tela bio jasan. Pogledala je kuću i njega, rekla nešto na albanskom. Posrednik je prevodio: Kaže da bi da se odmori.Kada je Pero pokušao da se povuče iz dogovora, posrednik je hladno rekao:Nema greške. Ako je nećeš, novac se ne vraćaMirsada, koja je izgleda dovoljno razumela situaciju, rekla je da ne želi da ostane gde nije poželjna – ali da joj se mora vratiti čast. Pero je bio zbunjen, podeljen između krivice, besa i razočaranja. Na kraju, Mirsada je otišla. On je ostao – bez žene i bez 3000 evra.
- Priča se munjevito proširila po selu. Ljudi su dolazili pod izgovorom da nešto traže, ali svi su želeli da bace pogled i podele poneki ciničan komentar. Majka mu je samo rekla: Sine, jesi li stvarno verovao da se ljubav može kupiti?Potresen, Pero je otišao u kafanu i tamo, uz čašicu rakije, gledao prazno ispred sebe. Prijatelji su ga tešili rečima:
Skupo si platio lekciju.Ne želeći da prihvati poraz, zaputio se u selo kod Tutina. Pronašao je posrednika i zahtevao povrat novca. Odgovor je bio hladan: Ti si odbio. Ja sam samo veza. Nema nazad.Bez papira i svedoka, Pero je ostao bez pravde. U selu su ga svi znali, ali to znanje nije donosilo utehu. Svaki pogled, svaka šala, podsećala ga je na neuspeh. Rešio je da ode – daleko od priča, podsmeha i prošlosti.
Kod rođaka u Beču, našao je posao na građevini. Ćutljiv, ali vredan, radio je danima bez mnogo reči. I upravo tamo, u jednoj kantini, susreo je Nadu – Bosanku sa osmehom koji nije zahtevao prevod. Njih dvoje su se spojili bez posrednika, bez lažnih obećanja, samo kao dvoje ljudi koji su preživeli svoje tuge i bili spremni za iskren početak.
Godinu dana kasnije, Pero se vratio u Priboj – sa Nadom kraj sebe. Komšije su ga dočekale sa znatiželjom: Pero, stvarno si se oženio? Jesam. I ovaj put kako treba – odgovorio je mirno, ali s osmehom koji je govorio više od reči.I tako je Pero, nakon razočaranja i gubitaka, pronašao ono za čim je godinama čeznuo. Jer, kako i sam sada zna – prava ljubav se ne kupuje. Ona se jednostavno – nađe.
