Svako dobro djelo koje učinimo nam se uvijek vrati na ovaj ili onaj način i ot onda kada najmanje očekujemo. Tako je jedna starica u apoteci srela mladića kojem je pomogla.
Baka Lucija je stajala na kiši, nagnuta pod težinom svog starog kišobrana, dok su se kapljice slivale niz njen kaput. Bio je to jedan od onih beogradskih jesenskih dana kada se vjetar probija kroz kosti, a kiša pada kao da nikada neće stati. Iako su prošle godine, i dalje je nosila istu, izlizanu kožnu torbu koju je čuvala kao najdragocjeniju stvar. Njene ruke, sada već sa godinama i teškim radom ispunjene ispucanim venama, držale su torbu na prsima kao štit. Ispred nje bila je ljekarna na Ilici. Nikada nije volela dolaziti ovde. Nije se bojala bolesti, ali je strahovala od trenutka kad bi došla na blagajnu.
Unutra je bilo toplo, ali miris sterilnosti, mentola i čistoće ju je podsećao na njenu nemoć. Lucija je stajala u redu, osjećajući svakim trenom težinu svog života. Ispred nje je bila mlada majka s djetetom koje je kašljalo, a iza nje, uzbuđeni poslovni čovek, nervozno tapkajući nogom. Lucija je pokušavala da zauzme što manje mesta, držeći torbu čvrsto i koncentrisano. U glavi je vrtela brojke i razmišljala o svojoj mirovini koja stiže tek za deset dana. Imala je samo dvadeset i pet eura za lijekove. Ako bude potrebno više, moraće da se odrekne mleka i kave do sledeće isplate. Srce joj je bilo u grlu, osjećala je pritisak. Tlak ju je mučio danima, a vrtoglavica joj je bila stalni pratilac. Znam da ove tablete ne smem preskočiti, pomislila je, ali što ako nema dovoljno?
Red se polako pomicao, a Lucija je posmatrala police prepune skupih proizvoda. Osjećala se kao stranac u ovom svetu zdravlja koje je moguće kupiti novcem. Ruka joj je nesvesno krenula u džep kaputa, prebirući sitniš i nadajući se da će, možda, nekim čudom napipati još koji euro.
- Napokon je došla na red. Iza pulta stajao je mladi ljekarnik, Ivan, sa blagim osmijehom i naočalama koje su mu dobro stajale. “Dobar dan, bako. Izvolite”, rekao je s ljubaznošću koja nije delovala nestrpljivo, kao kod mnogih drugih. Lucija je izvadila zgužvani papirnati recept i pružila mu ga, drhtavom rukom.
“Trebaju mi ove za tlak, sinko, i one za cirkulaciju, ako ima”, prošaptala je, spuštajući pogled na pod. Ivan je uzeo recept, nešto kucao u računaru i potom okrenuo ka ladici. Uzelo mu je nekoliko trenutaka da izvuče potrebne kutije. Lucija je na trenutak osjetila kako joj se srce steže. Zvuk tih kutija koje udaraju o staklo pult nije bio ništa drugo nego presuda.
“To vam je trideset i dva eura”, rekao je Ivan, prijazno, ali uz napomenu da su lijekovi poskupeli. Lucija je osjetila kako je pritisne stvarnost. Trideset i dva eura. Imala je samo dvadeset i pet. To joj nije bilo dovoljno. Srce joj je poskočilo. U njenim rukama, novčanik je postao pretežak. Dok je otvarala novčanik, ruke su joj se tresle. Nije imala šta više da ponudi. Osećala se slomljeno, ne samo zbog tog trenutnog problema, već zbog osećaja da je svuda oko nje sve postalo preteško. Čula je uzdah iza sebe. Onaj gospodin u odijelu je nestrpljivo uzdahnuo, što je samo pojačalo njenu nesigurnost. Osjećala je da ne želi biti “ona baba” koja ometa red. No, nije imala izbora.
Nekako je podigla pogled prema Ivanu, suze su joj počele kapati, ali samo tiho. “Sinko, nemam toliko”, rekla je jedva čujno. “Fali mi. Mirovina je tek za deset dana…” Lucija je znala da to što je tražila nije uobičajeno, ali bila je očajna. “Možeš li izrezati samo jednu pločicu, da imam za tjedan dana? Pa ću doći po ostatak kad mi poštar donese novce.”
U ljekarni je nastao trenutak tišine. Niko nije mogao da se pomakne. Lucija je gledala Ivana, nesigurna šta će sada učiniti. On je samo stajao. Izgledao je zbunjeno, ali nije ga video kao neprijatelja. Bez reči, okrenuo se, otišao iza pulta, nestao iza vrata skladišta.
Lucija je ostala da čeka. Svaka sekunda delovala je kao večnost. Svi pogledi su je pratili. Nije smela da pogne glavu. Osećala je sram, ali i bespomoćnost. Već je bila spremna otići praznih ruku kada su se vrata ponovo otvorila. Ivan se vratio sa velikom bijelom vrećicom.
“Pripazite, ovo je za vas, bako”, rekao je mirno, donoseći kutije. Počeo je vaditi lijekove. “To su vaše tablete za tlak, tri kutije, da imate za tri mjeseca. I ubacio sam vam vitamine i magnezij za grčeve u nogama.” Lucija je gledala u to brdo lijekova, drhtajući, uplašena. “Sinko… Ja nisam mogla ovo tražiti… nemam novaca”, prošaptala je još jednom, odbijajući da uzme vrećicu.Ivan ju je smireno zaustavio. “Račun je već podmiren, gospođo Lucija. Nula eura. Ovo je poklon.” Lucija je ostala u šoku, potpuno zbunjena. “Tko bi meni ovo kupio?” šapnula je, a Ivan je tada spustio papir. Na poleđini papira je bila poruka: “Sjećate li se one noći, kada ste mi pomogli u autobusu?”
Luciji se vratila slika. Taj mladi student, ona noć kada je uputila pomoć, kada je platio kartu mladom čoveku u nevolji. Ivan je tada objasnio da je on bio taj student, da je on tada bio očajan i da je tada, zbog nje, odlučio pomoći i njoj. Pomogao je bez trunke sumnje.Lucija je iz ljekarne izašla sa osjećajem da je njena dobrota nije bila uzaludna. Kiša nije prestajala padati, ali u srcu joj je bilo toplo. Celi svet je iznenada postao svetliji, jer je shvatila da ne samo da se dobra djela ne zaboravljaju, već se vraćaju kad se najmanje nadaš.
