U današnjem članku osvrnućemo se na život i karijeru glumca Zorana Rankića, umetnika koji je ostavio upečatljiv trag u srpskoj kinematografiji, ali čije poslednje godine života svedoče o bolnoj tišini i zaboravu koji su ga pratili do samog kraja.
Rođen 1935. godine u Derventi, Zoran Rankić od ranog detinjstva pokazivao je sklonosti ka umetnosti – pre svega ka glumi i poeziji. Njegov talenat bio je očigledan i prepoznat već u mladim godinama, što ga je prirodno vodilo ka svetu pozorišta i televizije. Ipak, iako je bio obdaren izraženom umetničkom senzibilnošću, tek je kasnije dočekao ulogu koja će ga učiniti prepoznatljivim širom bivše Jugoslavije.
- Najveću popularnost stekao je tumačeći lik Popare u seriji “Srećni ljudi”. Ta uloga ostala je zapamćena kao jedan od najautentičnijih prikaza narodnog čoveka sa svim svojim vrlinama i manama. Njegova gluma bila je neobična, iskrena, snažna – i zbog toga je duboko urezana u svest gledalaca. Međutim, nakon tog zapaženog nastupa, Zoran Rankić je gotovo nestao sa javne scene. Retko se pojavljivao na televiziji, a pozivi za nove uloge stizali su sve ređe.
Njegov odlazak bio je tih i gotovo neprimećen. Umro je u 84. godini, nakon duge i teške bolesti, u jednom staračkom domu u Beogradu. Vest o njegovoj smrti nije izazvala veliku pažnju javnosti, a najviše se govorilo o tome koliko je bio zaboravljen i zanemaren u poslednjim godinama svog života. Na njegovoj sahrani bilo je svega tridesetak ljudi, a od kolega su se pojavili samo glumac Vlasta Velisavljević i glumica Ljiljana Lašić. Taj skroman oproštaj bio je tužan kontrast veličini njegovog talenta i zaslugama koje je imao za domaću umetničku scenu.
Posebnu gorčinu u priči o Rankiću nosi činjenica da je, prema rečima njegovih bliskih prijatelja, do samog kraja čeznuo za još jednom velikom ulogom. Nije mu smetala sama bolest koliko osećaj da je kao umetnik bio zaboravljen i zapostavljen. Imao je nadu da bi mogao da se vrati pred kamere u velikom stilu, ulogom koju je sam priželjkivao – Radovana Karadžića, bivšeg predsednika Republike Srpske.
- O toj neostvarenoj želji govorio je njegov prijatelj Borislav Komad, koji je u jednom razgovoru podelio koliko mu je ta ideja bila važna: „Bilo mu je žao što su ga reditelji zaboravili. Voleo je glumu i smetalo mu je što mu nije pružena prilika da još više pokaže svoj raskošni talenat. Nedavno mi je rekao: ‘Boro, ako jednog dana budu radili film o životu Radovana Karadžića, mnogo bih voleo da ga igram. Nas dvojica smo bili dobri prijatelji, a i sa ovom kosom ličim na njega.’“
U tom citatu sažeta je čitava tuga njegovih poslednjih dana – tuga jednog umetnika koji nije tražio slavu, već priliku da još jednom izrazi ono što nosi u sebi. Bio je čovek koji se do poslednjeg trenutka držao svoje umetničke misije, iako ga je svet oko njega sve više zanemarivao.
Zoran Rankić je pripadao onoj generaciji glumaca koji su svojom harizmom i posvećenošću oblikovali televizijski pejzaž nekadašnje države. Bio je drugačiji, osoben, tih, ali u umetnosti glasan i upečatljiv. Njegovo odsustvo iz javnosti i siromašan oproštaj ne umanjuju vrednost onoga što je ostavio iza sebe – likova, rečenica i pogleda koji su ostali urezani u sećanju gledalaca.
Priča o Zoranu Rankiću nije samo priča o jednom glumcu, već i podsetnik na to koliko umetnici mogu biti prepoznati i voljeni dok su na ekranu, ali i brzo zaboravljeni kada se svetla ugase. Njegov život i smrt podsećaju nas da prava vrednost umetnosti leži u iskrenosti i predanosti, a ne u trajanju slave.
Zato, dok se prisećamo njegove uloge Popare, setimo se i čoveka iza lika, umetnika koji je živeo za glumu, ali kojem nije dato da u potpunosti izrazi sve ono što je nosio u sebi. Neka mu je večna slava.
