U današnjem članku donosimo priču o duboko ukorenjenom verovanju u našem narodu koje se prenosi generacijama da se na velike praznike, naročito na dan Ognjene Marije, ne smeju obavljati teški fizički poslovi.
- Ovo pravilo poštuju mnogi, čak i oni koji nisu naročito religiozni, jer su kroz vreme prepričavane priče o nesrećama koje su zadesile one koji su prekršili ovaj običaj.Jedna od takvih priča dolazi iz jednog malog sela u centralnoj Srbiji, iz usta Radmile, žene čija se ispovest prenosi među komšijama kao važno upozorenje i podsetnik na poštovanje starih običaja. Tog leta, koje je bilo izuzetno toplo, jutrima se osećao miris suve trave i dima iz letnjih kuhinja. Radmila je odlučila da rano ustane i završi nekoliko poslova pre nego što sunce postane prejako. Među tim poslovima bilo je i cepanje drva, ne mnogo, samo dovoljno da pripremi šporet za kuvanje ajvara.
Međutim, Radmila je zaboravila da je upravo taj dan dan Ognjene Marije. Nije to ni pomenula nikome u kući, a ni oni nisu podsetili nju. U njenim mislima, to je bio samo još jedan običan letnji dan. Uzela je sekiru i izašla napolje, počevši sa poslom. Dok je zamahivala sekiru, drška, koja je bila stara i oštećena od vlage i vremena, pukla je i deo metalne sekire je odleteo pravo na njenu glavu. Osjećaj bola i udarac su bili snažni, a krv joj je potekla niz lice. U tom trenutku, kako je sama rekla, imala je utisak kao da joj je neko odozgo poručio da stane i seti se važnosti tog dana.
U panici, Radmila se vratila u kuću i umotala glavu peškirom pokušavajući da zaustavi krvarenje. Dok je sedela i gledala kalendar na zidu, jasno je videla da je obeležen dan Ognjene Marije crvenim slovima. Tada je shvatila koliko smo zapravo mali pred Božijom voljom. Po njenim rečima, to nije bila obična slučajnost, već jasno upozorenje da se poštuju običaji – da na ovaj dan ne treba raditi ništa teško, jer praznik nije samo još jedan dan u godini.
Od tog događaja, Radmila je svoju priču prenosila svima oko sebe – unucima, komšijama, pa čak i nepoznatim ljudima na pijaci. Ožiljak na njenoj glavi postao je simbol i stalni podsetnik na važnost poštovanja tog dana. Isticala je da nije izgubila život, ali da je dobila važnu lekciju: na dan Ognjene Marije ništa ne radi, sve se priprema unapred, a ako nešto ostane, može da sačeka za sutra, jer ništa nije vredno gubljenja mira i sigurnosti.
- Dok danas vernici širom Srbije pale sveće i mole se svetiteljki, Radmilina priča i dalje odjekuje kao tiha, ali snažna opomena. Narodna izreka kaže: “Ko se ogluši o svetitelja – sam traži nevolju.” Ova izreka savršeno oslikava suštinu tradicije – poštovanje svetih dana nije praznoverje, već duboko ukorenjena mudrost koja nas čuva od nesreća i podseća nas na granice između svakodnevnog rada i svetosti.
Priče poput Radmiline nas podsećaju na važnost nasleđa koje smo dobili od naših predaka, koji su kroz vekove prenosili pravila i običaje sa jasnim ciljem da zaštite zajednicu. Dan Ognjene Marije simbolizuje dan kada priroda i duhovnost bivaju u posebnom skladu, i kada je neophodno pokazati poštovanje kroz mirovanje i odmor od teških poslova. To nije samo verski običaj, već i oblik zahvalnosti i pažnje prema onome što nas okružuje i prema sebi samima.
Upravo zbog toga, i danas mnogi poštuju ovaj dan bez obzira na lične stavove o veri, jer iskustva i upozorenja iz prošlosti govore više od reči. Radmilina priča pokazuje da nepoštovanje takvih običaja može imati stvarne, ponekad i opasne posledice. Takođe, ona nam pruža lekciju o potrebi da slušamo i cenimo poruke koje nam prenose naši preci, jer su one oblik mudrosti i brige za buduće generacije.
Na kraju, ova priča ostaje podsetnik da postoje dani u godini koji nisu za rad, već za razmišljanje, molitvu i poštovanje. Dan Ognjene Marije nije samo datum u kalendaru, već vreme kada se zaustavljamo i odajemo počast svetosti, a u tome se ogleda snaga i trajanje naših tradicija. Slušati i poštovati ove poruke znači sačuvati mir i zaštitu za sebe i svoje bližnje.
