Lina je od trenutka kada je izgubila svog oca, postala stranac u sopstvenoj kući. Više u nastavku……
- Smrt njenog oca nije samo označila kraj njegove prisutnosti, već i kraj sigurnosti koju je imala u svom domu. Njen otac bio je njen oslonac, ali sada, sve što je ostalo bila je njena maćeha, Ivana, koja je nasledila sve što je on imao. Ivana je bila hladna, hladnija nego što je Lina mogla da podnese. Njena jedina želja bila je da se oslobodi Linu, koju je smatrala smetnjom u svom životu.
Ivana nije želela da Lina ostane ni trenutak duže u njenom domu, i smislila je plan – plan pun osvete, plan koji nije imao milosti. Da bi je ponizila, odlučila je da je prisili da se uda za prosjaka. Ali ne bilo kog prosjaka. Ivana je pronašla čoveka na tržnici, obučena u prljave krpe, sa zapuštenom kosom i neurednim izgledom. Platila mu je da izglumi muža Lini, sve kako bi je sramotila pred celim svetom. Ivana je želela da od Lini napravi predmet podsmijeha, uverena da će se svet smejati njenoj nesreći.
Lina je bila slomljena. Njene suze su padale dok je razmišljala o svemu što joj je bilo oduzeto. Ivana nije imala sažaljenja: “Udaćeš se”, rekla je mirno. “Ili ćeš ti i tvoj bolesni brat završiti na ulici. Tvoj otac vam nije ostavio ništa.” Lina nije imala izlaza, morala je pristati kako bi spasila svog brata i sebe.
Dan venčanja brzo je došao. Crkva je bila puna, ali nije bilo nikakve sreće u vazduhu. Ljudi su došli da budu svedoci njenog sramoćenja, da vide kako se udaje za nekog koga je Ivana izabrala da je ponizi. Vrata crkve su se otvorila, i prosjak je ušao, tačno onako kako je Ivana želela – zapušten, prljav, izgladneo. Kada je prišao oltaru i uhvatio njenu ruku, sve je stalo. A onda je izgovorio reči koje niko nije mogao da zamisli: “Veruj mi.”
Lina je ostala bez reči, nije mogla da veruje šta se dešava. Njeno srce je bilo u grlu, a oči su joj bile pune suza. Tada je sveštenik podigao glas i izgovorio rečenicu koja bi trebalo da okonča ceremoniju: “Ako iko ima razlog da se ovaj brak ne sklopi, neka sada kaže.”
I tada, nešto što niko nije očekivao – prosjak je izgovorio reči koje su odjeknule crkvom: “Moje ime nije ono što mislite.”
Cela crkva je stajala u tišini. On je nastavio, sa smirenim glasom: “Ja sam Aleksandar Radan, izvršni direktor Radion Holding Grupe. I već šest meseci živim inkognito.”
Ivana je postala bleda, njene usne su se stisnule, a oči su joj bile širom otvorene od šoka. “Š… šta to pričaš?” upitala je, pokušavajući da sakrije strah.
Aleksandar je stajao mirno, siguran u svoje reči. “Platili ste me da ponizim vašu pastorku, ali ono što niste znali je da sam već mesecima volontirao u prihvatilištu gde Lina pomaže. Tamo sam je upoznao. Tamo sam video njenu dobrotu.”
Lina je stajala, zatečena, srce joj je bilo ispunjeno nevericom. “Ti si znao sve vreme?” upitala je, njen glas je bio tih, slomljen.
Aleksandar je klimnuo glavom. “Da, i znao sam da neću dozvoliti da se ovo dogodi.” Okrenuo se ka prisutnima i rekao: “Ona je mislila da se udaje za prosjaka, ali danas se udaje za čoveka koji je voli. Onog koji je prepoznao njenu dobrotu, pre nego što je ona znala ko sam.”
U crkvi su počeli šapati, a zatim su se šaputi pretvorili u tihu odobravanje. Ivana je drhtala. “Ne možeš ovo da uradiš! Ovo je bila moja ceremonija!” vikala je.
Aleksandar je mirno odgovorio: “Ne. Ovo je Linin život. Vi ste upravo izgubili moć da ga kontrolišete.”
Lina je pogledala Ivanu, srce joj je bilo ispunjeno emocijama koje je nosila godinama. Ali sada je imala nekog uz sebe, nekog ko je zaista voleo. Uzela je Aleksandrovu ruku, i prvi put nakon očeve smrti, osetila sigurnost.
“Želim da se udaš za mene, ali iz ljubavi – ne iz ucene,” rekao je Aleksandar, a Lina je sa suzama u očima, ali i sa osmehom, rekla: “Da.”
- Ivana nije mogla da podnese poraz. Istrčala je iz crkve, crvena od besa, dok su svi oko nje gledali sa gađenjem.
Sveštenik je nastavio ceremoniju, ali sada je to bilo potpuno drugačije. Lina je izgovorila “da” sa osmehom, sa istinskom srećom i slobodom koju nije osećala godinama.
Kada su napustili crkvu, sunce je probilo oblake, kao da je i samo nebo slavilo novi početak, novu ljubav, novu šansu. Lina nije samo rekla „da“ – ona je rekla „da“ sebi, „da“ svojoj slobodi, „da“ životu.
