U današnjem članku donosimo vam fascinantnu priču o ženi koja je prkosila vremenu, pravilima i društvenim očekivanjima Jelisaveti Leli Salević, prvoj srpskoj starleti, čiji je život bio toliko buran i upečatljiv da se i danas o njemu govori sa divljenjem i nevericom.
- Rođena 1910. godine u Ivanjici, Lela je već kao mlada devojka pokazivala buntovni duh. Otac ju je poslao u Beograd da nauči zanat, nadajući se da će postati tiha i marljiva radnica, ali je Lela imala drugačiju sudbinu.
Rad u štampariji joj nije odgovarao – mirisi mastila, buka i komentari muškaraca u štampariji postali su joj nepodnošljivi. Na nagovor poznanice upisuje kurs za manikirku, što se pokazalo kao prekretnica. Ubrzo počinje da radi u prestižnom salonu u samom srcu Beograda, u Knez Mihailovoj ulici. I tu, među parfemima, šapatima i lakiranim noktima, počinje uspon žene koja će uskoro postati simbol slobode i provokacije.
Lela je imala neodoljivu pojavu – bila je lepa, ali ne na način na koji se to danas promoviše. Nije imala estetske zahvate, nije bila prisutna na društvenim mrežama, a uprkos svemu, bila je tema svih razgovora. Imala je neuhvatljivu ženstvenost, šarm koji razoružava, držanje koje pleni i gard koji je izazivao podjednako divljenje i strah. Ljubavnici su joj bili bogati, brakovi proračunati, a njen život daleko od predvidivog.
Prvi veliki ljubavnik joj je bio Mois Aseo, imućni španski Jevrejin i vlasnik rudnika. Iako je bio stariji više od trideset godina i već oženjen, bio je do ušiju zaljubljen u Lelu. Njoj je obezbedio sve – luksuz, putovanja, pa čak i pomoć njenoj porodici. Iako su mnogi govorili da je “sisala novac”, niko joj to nije zamerao. Bila je ono što je mnogima bilo nezamislivo – žena koja uzima od života ono što želi, bez stida i obaveze da se pravda.
- Njeni postupci izazivali su šokove. Najveću buru digla je kada je otvorila muški frizerski salon nadomak Narodne skupštine. To je bio presedan koji su žene tog vremena doživele kao pretnju. Okupljale su se ispred salona u znak protesta, a novine i karikaturisti su je redovno stavljali u prvi plan. Čak se i u Narodnoj skupštini raspravljalo o njenom ponašanju.
Posebno se ističe afera sa Manojlom Lazarevićem, sinom tadašnjeg upravnika Beograda. Upravnik je bio odlučan da je otera iz grada, pa je čak pokrenuo i policijsku istragu. Međutim, Lela nije imala nameru da se povuče. Odlučuje da se udaje iz koristi za Đorđa Markovića, krojača nižeg rasta i sumnjive reputacije. Brak nije bio zasnovan na ljubavi, već na računici – time je stekla pravo da ostane u Beogradu.
Brak je bio više ponižavajući nego partnerski. Đorđe je u njihov dom dovodio mlade muškarce, pravio zabave i pokušavao da unovči Lelinu pažnju kod svojih poznanika. Lela je sve to trpela – jer joj je sloboda bila vrednija od ljubavi. Nažalost, nikada nije imala decu, a nijedan njen muškarac – ni ljubavnik ni muž – nije umro prirodnom smrću. Govorilo se da je posećivala vračare, a tabloidi su je nazivala “Beogradskom vampirušom”. Ipak, nikada nije dokazano da je iza njenih veza stajalo išta drugo osim strasti, interesa i izazova.
Nakon Drugog svetskog rata, kada su prestale da se traže zavodnice i pojavili se heroji, Lela je iščezla iz javnosti. Tek 1966. godine, u svojoj 56. godini, ponovo se udala – ovog puta za jednog predratnog oficira. Bio je to tih i povučen život, daleko od bliceva i skandala. Iako više nije bila u centru pažnje, ostala je upamćena kao žena koja je prethodila svom vremenu.
Preminula je 1989. godine u Beogradu, doživjevši gotovo devedeset godina. Njena priča ostaje podsjetnik na snagu jedne žene koja je sama birala svoj put i koja je u vremenu punom ograničenja pokazala kako izgleda istinska ženska sloboda.
