“Punih 40 godina sam je tražila po svetu, a ona je sve vreme živela na 30 kilometara od mene!”: Svetlani su ćerku Slađanu na silu uzeli i dali na usvajanje

U današnjem članku donosim dirljivu priču o neverovatnom susretu nakon čitavih četrdeset godina. Slađana Stojanović i njena majka Svetlana Vasić ponovo su se srele posle decenija razdvojenosti, što je preplavilo njihove živote emocijama i dubokim osećajima.

Svetlana je, kao mlada žena od samo dvadeset godina, zatrudnela u sredini gde je postojala velika društvena stigmatizacija prema samohranim majkama. U konzervativnoj zajednici u kojoj je živela, porodica joj nije dozvolila da sama odgaja dete, već su njena majka i tetka odlučile da joj oduzmu ćerku, uzimajući je iz njene blizine već ubrzo po rođenju. Od tada, Svetlana nije znala ništa o sudbini svoje ćerke.

• Čitavih četrdeset godina Svetlana je neumorno tragala za Slađanom, lutajući svetom, nadajući se da će je pronaći. Ipak, sudbina je htela da je ćerka sve vreme bila udaljena samo tridesetak kilometara, ali njih dve nisu znale jedna za drugu. Slađana je, sa svoje strane, saznala da je usvojena tek kada je imala deset godina, što je za nju bilo kao zemljotres — od tog trenutka ništa nije bilo isto.

Pitanja o tome zašto ju je prava majka ostavila mučila su je godinama, a zadirkivanja u školi i osećaj usamljenosti dodatno su pojačavali njen bol. Tek kada su njeni usvojitelji preminuli, odlučila je da potraži svoje biološke roditelje. Pridružila se grupi posvećenoj povezivanju izgubljene dece i roditelja i ostavila poruku, iako bez velike nade. Međutim, dogodilo se pravo čudo — javila joj se advokatica, a nedugo zatim Slađana je pronašla svoju majku.

Slađana kaže da su njene misli i osećanja sada mnogo jasniji — zna ko je, odakle potiče, iako su suze često prisutne u njenim razgovorima. Njena ćerka, koju je i sama majka, stalno govori o tome kako jedva čeka da upozna svoju baku, koja je sada, kaže Slađana, „za svaku pohvalu.“ Ona ne gaji nikakve predrasude prema majci zbog toga što ju je ostavila. Naprotiv, ne osuđuje je — samo je želela da je dotakne, da zna da je ona njena prava majka.Tog istog dana kada je upoznala Svetlanu, Slađana je upoznala i svog oca, kome je takođe oprostila. Kada ju je ugledao, kaže, ostao je bez reči, iznenađen i šokiran.

Sa druge strane, priča Svetlane Vasić otkriva koliko je njena borba bila teška. Ona tvrdi da su joj majka i tetka doslovno otele dete iz naručja i dale je na usvajanje, što je za nju predstavljalo neizmernu bol i gubitak. Kada je zatrudnela, trudila se da sakrije trudnoću jer nije imala podršku u patrijarhalnoj porodici. Radila je naporno, često po snegu, da bi prehranila sebe i nerođenu bebu, i niko nije ni slutio da nosi dete. Rodila je Slađanu brzo i bez pomoći, a teret težine i umora iz trudnoće često je nosila na sebi.

• Porodica joj nije pomogla, već je doživela osudu i neprihvatanje — majka ju je vređala, govoreći joj da je sramota što je rodila van braka, a tetka ju je pritiskala da ode u Centar za socijalni rad gde je potpisala dokumente koje nije u potpunosti razumela. U trenutku kada joj je dete oduzeto, Svetlana nije imala nikakvu moć da se suprotstavi. Opisuje da su joj majka i tetka bukvalno oteli Slađanu i odneli je iz njenog života. Svetlana se dugo borila sa tom nepravdom i čitavog života je tragala za ćerkom.

Posebno je emotivno opisala poseban znak na nozi svoje ćerke — beleg na butini desne noge, koji je za nju bio simbol nade da će je pronaći. Putovala je u inostranstvo, obilazila Dansku, Hamburg, Švajcarsku, tražeći tragove svoje ćerke. Uprkos svim preprekama, nikada nije odustajala od nade.

Kada su se konačno pronašle, Svetlana je osetila neizmernu radost i sreću — opisala je taj trenutak kao najsrećniji u svom životu. Njen poruka svima koji tragaju za izgubljenom decom je da nikada ne odustaju, jer se snovi mogu ostvariti, ma koliko godina prošlo.

Ova priča je dirljiv podsetnik na to koliko je važno ne gubiti nadu, koliko je jaka ljubav majke i koliko su životne okolnosti ponekad surove, ali ne mogu uništiti duboke veze koje postoje između roditelja i dece. Susret Slađane i Svetlane pokazuje snagu oproštaja i potrebe za razumevanjem, ali i važnost borbe za istinu i pravdu u životu.

U njihovom ponovnom susretu krije se i univerzalna lekcija o ljudskoj istrajnosti, ljubavi i neprekidnoj potrazi za sopstvenim korenima. Četiri decenije razdvojenosti nisu bile dovoljne da ugase tu neizbrisivu vezu između majke i ćerke, a njihova priča daje nadu mnogima koji prolaze kroz slične životne izazove.