U današnjem članku donosimo dirljivu i inspirativnu priču o nepokolebljivoj snazi jedne žene, koja je u tišini planinskog sela postala oličenje svega što majčinstvo i ljudska izdržljivost znače.
Radmila Krsmanović iz Gočmanca, sela nedaleko od Jošaničke Banje, nije samo obična starica – ona je simbol žrtve, snage i bezgranične ljubavi. U svetu prepunom buke i kratkotrajnih priča, njena sudbina ostaje večna lekcija o tome kako se živi dostojanstveno, uprkos svim nedaćama.
- U planinskim uslovima, u kući bez osnovnih pogodnosti, Radmila je izvela na put devetnaestoro dece. Njen suprug, Vladislav, kao mladić ostaje slep i bez ruke nakon nesreće sa bombom zaostalom iz rata. Od tog trenutka, sav teret opstanka porodice pao je na Radmilina pleća. Nije se pitala kako će, nije tražila opravdanja – znala je samo da mora. I nije stajala.
Bez budilnika, bez sata, svako jutro ustajala je u tri. Prvo bi zamesila hleb, pripremila ručak za čitavo domaćinstvo, pomuzla krave i ovce, očistila kuću, pa zatim krenula u polje ili šumu da donese ogrev. Nije poznavala praznike ni odmor. Svaki dan za nju je bio novi izazov, novo dokazivanje da njena deca mogu da imaju život, dostojan čoveka.
Njena najstarija ćerka, Zorka Obrenović, sa ponosom ističe da je majka od njih napravila dobre, poštene ljude. Njen primer, ljubav i doslednost oblikovali su živote svih njenih potomaka. I upravo tu leži najveća snaga Radmile – ne u rečima, već u svakodnevnim delima.
Pre deset godina, emisija Kvadratura kruga zabeležila je deo njene životne priče. A deset godina kasnije, u svom dvorištu, sada u 90. godini života, dočekuje ih opet – sa istim onim blagim osmehom, u društvu svoje dece, unučadi i praunučadi. I dalje je snažna, čvrsta i stamena, kao što je bila decenijama unazad.
- Rođena 1936. godine, Radmila je sa svega 18 godina odlučila da se uda za Vladislava, iako je bio slep i hendikepiran. Njenoj majci se ta odluka nije dopadala, ali Radmila je znala koga voli. Prvo dete donela je na svet sa 19 godina, a potom svake druge godine novo – do ukupno devetnaestoro. Najstarije je rođeno 1956. godine, najmlađe 1978. godine. Danas, četrnaestoro ih je među živima.
Sva deca rođena su kod kuće, bez pomoći bolnica ili babica. Porodilište je za Radmilu bilo nepoznat pojam. Nije bilo ni vremena ni sredstava za nešto više – sve je dolazilo iz njenih ruku, iz njene odlučnosti i vere.
Radmila i Vladislav nisu imali mnogo, ali njena deca nikada nisu bila gladna. Uvek je bilo dovoljno hleba, soli, šećera i po koja svinja. Nije bilo raskoši, ali bilo je dostojanstva. Vladislav, iako slep i bez ruke, bio je poštovan u kući. Deca su ga slušala, jer je svojim ponašanjem pokazivao snagu karaktera, dok je Radmila bila motor svega.
Pomagala nije imala – deca su bila mala, a ona sve sama. Njena treća ćerka jednom je izjavila da bi retko koja žena mogla da izdrži ono što je njihova majka iznela na svojim leđima.Uprkos oskudici, kaže da su deca imala najlepše detinjstvo. Nemaština ih jeste naučila radu, ali ih nije lišila sreće. Danas, svi oni – i sinovi, i ćerke – su pošteni ljudi, i Radmila se time najviše ponosi.
Sa zetovima, unucima i praunucima, Radmilina porodica danas broji 65 članova. Ipak, ona danas živi sama. Do prošle godine, kućicu je delila sa sinom koji je nažalost poginuo. Njena dva sina žive u blizini, povremeno je posećuju i pomažu, ali Radmila još uvek sama obavlja sve kućne i seoske poslove.
I u dubokoj starosti, ona je ostala ono što je oduvek bila – tiha junakinja, čija se biografija ne ispisuje na papiru, već u svakom detetu, unuku i praunuku koji nosi njen duh. Njena snaga živi u svakom od njih.I zato, neka se ime Radmile Krsmanović zauvek pamti – kao svetionik jedne epohe, jednog naroda i jedne nepobedive majčinske ljubavi.
