U današnjem članku donosimo neobičnu i emotivnu priču koja otkriva kako se u nekim delovima Srbije, posebno u ruralnim sredinama, razvijaju brakovi između Srba i žena iz Albanije, uz posredovanje specifičnih agencija.
- Ove agencije nude sklapanje braka po cijeni između 3.000 i 5.000 eura, što izaziva brojne reakcije na društvenim mrežama – od potpune osude do snažne podrške. Iako se na prvi pogled čini kao trgovina sudbinama, priče iz stvarnog života pokazuju mnogo dublju sliku.
Jedan od najpoznatijih slučajeva jeste brak Radosava Timotijevića iz Gornjeg Oikovca i njegove supruge iz Albanije, koja je po dolasku u novu porodicu dobila novo ime – Zorica. Ova žena, iako potpuno nepoznata u okruženju, brzo se prilagodila i rodila troje djece. Njena posvećenost porodici, radu i seoskom životu ostavila je snažan utisak na sve oko nje. Radosav otvoreno govori da ga ljudi više ne prepoznaju kao čoveka koji je oženio Albanku, već kao nekoga ko je stvorio porodicu. Iako ne krije da ga ponekad boli odsustvo dece u komšiluku, ističe da mu je srce puno zahvaljujući upravo Zorici i njihovoj deci.
Radosav je godinama bio samac. Iako je bilo devojaka koje su pokazivale interesovanje, nijedna nije želela da živi na selu. Život u gradu i sve što on nosi bio im je primamljiviji. On ih ne osuđuje – razume da današnje žene traže udobnost, mogućnosti i sigurnost koju selo teško može da ponudi. Ali baš ta realnost ga je navela da se obrati agenciji i krene putem koji nije nimalo uobičajen.
- Sudbina ga je dovela do Čačka, gde je upoznao Albanku koja mu je pokazala fotografiju svoje sestre. Taj trenutak, jednostavan i nenametljiv, bio je početak jedne nove životne faze. Bez mnogo razmišljanja, uputio se da upozna tu ženu – i ispostavilo se da je to bila njegova Zorica.
Njihov zajednički život nije ni malo lak, ali je ispunjen podrškom i požrtvovanjem. Na selu, naročito u domaćinstvima koja se oslanjaju na poljoprivredu, radne obaveze su svakodnevne i fizički zahtevne. Ipak, Radosav sa divljenjem priča o Zorici, koja sa jednakom snagom i voljom obavlja sve što treba – od vođenja domaćinstva do posla u polju.
Posebno se seća jedne zime kada im se dete razbolelo. Sneg je bio dubok, a bolnica udaljena više od dva kilometra. On je krenuo peške, noseći dete, ali se brzo umorio. Tada je Zorica, iako trudna, uzela dete u naručje i nastavila dalje. On ju je preklinjao da stane, govoreći da ne sme da se napreže, ali ona je odlučno nastavila, bez straha i bez zadrške. Radosav priznaje da se kretao sporije od nje, zadivljen njenom snagom i hrabrošću.
Njihovu svakodnevicu ispunjavaju i trenuci sreće i izazova. Imaju troje dece – Bojana, Dobrivoja i Jovanu – i uprkos skromnim uslovima, trude se da im pruže ljubav, sigurnost i toplinu doma. Zorica ne traži mnogo; njoj je najvažnije da su svi zajedno, da imaju šta da jedu i da deca rastu zdrava. U njenim očima vidi se snaga žene koja je promenila državu, jezik, kulturu, ali nije izgubila sebe.
U vremenu kada su brakovi često površni, a porodične vrednosti potcenjene, ovaj par pokazuje da su ljubav, poštovanje i zajedništvo i dalje temelj svake prave veze. Iako su ih mnogi u početku gledali s nepoverenjem, danas ih doživljavaju kao uzor seoske porodice koja opstaje zahvaljujući istrajnosti, jednostavnosti i međusobnoj podršci.U današnjem društvu, gde je sve više mladih koji beže iz sela, a brak sve češće postaje formalnost, ovakve priče podsećaju da prava ljubav ne poznaje granice – ni geografske, ni kulturološke, ni ekonomske
