U današnjem članku prepričavamo životnu priču jedne bake iz sela kod Kruševca, čije su emocije i nade bile polako gasnute hladnoćom odnosa sa najbližima.
- Iako je iznova odlazila kod sina i snaje u Beograd sa iskrenom radošću i torbom punom darova, ono što je tamo dobijala nije bila toplina doma, već tišina koja peče dublje od reči.Radoslava, kako se zove ova baka, nikada nije imala velika očekivanja. Nije završila visoke škole, ali kako sama kaže, prošla je kroz život i naučila da prepozna kada nije dobrodošla. Svaki njen put iz sela u Beograd bio je ispunjen nadom. Spremala je domaća jaja, sir, teglu slatkog, sve pažljivo upakovano u krpe i torbe. Oblačila je svoju najbolju maramu, onu koju čuva „za grad“, i polazila sa mislima da će je dočekati topli zagrljaji unuka i šolja kafe sa sinom.
Ali realnost je bila sasvim drugačija. Umesto radosnog dočeka, dočekivala ju je hladnoća. Snaja bi je jedva pozdravila, a sin je stalno bio zauzet. Unuci, uronjeni u svoje telefone, jedva da bi je i pogledali. Dodeljivali bi joj sobicu, urednu, ali beživotnu. Prva dva dana bi još kako-tako prošla – pričala bi bajke unucima, vodila ih u park. Ali već trećeg dana, u pogledu ukućana osećala je neizgovoreno pitanje – kada će da ode?
Posebno je boljelo poređenje. Kada dolaze roditelji snaje, tada se kuća pretvarala u prazničnu dvoranu – sve se čistilo, serviralo, slikao se svaki trenutak. Tada njen sin, koji za nju nije imao vremena, postajao pažljiv domaćin, smeškao se i točio kafu. A Radoslava bi samo posmatrala. Ćutke.
- Ne traži ona, kako kaže, posebnu pažnju. Ne očekuje luksuz, poklone, ni velike reči. Samo da je neko vidi. Da joj neko kaže: „Dobro nam došla, bako.“ Da je neko pita kako prezimljuje, ima li drva za ogrev, kako joj je zdravlje. Ali takva pitanja nikada ne dolaze. Sin i snaja nikada ne svraćaju u selo. Kada ona krene kući, ponude joj da ostane još malo – ali to su reči bez srca, izgovorene više iz obaveze nego iskrene želje.
Na putu nazad, u autobusu, gleda fotografiju unuka koju je sama razvila. Čita poruke koje joj je sin jednom poslao u ime dece: „Bako, volimo te.“ I mora da veruje u te reči. Jer bez te vere, bilo bi preteško. Svaki njen povratak je sa iznuđenim osmehom, ali u očima nosi neisplakane suze.
Godinama je dolazila, darivala, nadala se. Još od vremena kada su njen sin i snaja bili bez dece. Molila se da postanu roditelji, i kada su to postali, mislila je da će sve biti drugačije. Ali ništa se nije promenilo. Naprotiv – postalo je teže. Radoslava veruje da se njen sin stidi nje. Zbog sela. Zbog starih cipela. Zbog skromnosti koju ona nosi. Jer nije kao „prija iz Beograda“ – dotjerana, mirisna, pozerska.
I baš zbog svega toga, odlučila je da donese najtežu odluku u životu – više neće dolaziti. Nema više molbi, torbi punih darova, čekanja ispred vrata. Neće više da bude neko koga se ne vidi. Niti će više čekati da bude pozvana. Vrata njenog doma su otvorena, ali ona više ne ide tamo gde se ne oseća poželjnom.
Ne traži ni osvetu ni sažaljenje. Samo nada da će se jednog dana možda setiti nje. Ne kao obaveze, ne kao slike na porodičnom okupljanju. Već kao majke, bake, žene koja je svoje srce položila na prag njihove kuće – i ostala neprimijećena.Ako ikada budu poželeli da je vide – znaće put do njenog praga. Ali Radoslava više neće kucati na njihov. Jer, kako i sama kaže, „neću više nikome da smetam.“
