U današnjem članku pričaću vam jednu intimnu ispovest koja pokazuje koliko planiranje savršenog dana može postati noćna mora kad drugi ljudi ne ispoštuju svoje obaveze. Zovem se Ranka, imam 27 godina i živim u Smederevu.
- Godinama sam maštala o trenutku kada ću prošetati do oltara, okružena porodicom i prijateljima, dok svuda oko mene cveta sreća i radost. U avgustu ove godine trebalo je da proslavim ono što sam zamišljala kao najlepši dan u svom životu. Mesecima sam sa strašću planirala svaki detalj – cveće, muziku, raspored sedenja, pa čak i broj porcija. U Srbiji, znate kako to ide, kada si mlada i praviš svadbu, nemaš pravo na grešku jer svi sve pomno prate.
Sve je izgledalo savršeno dok nisam pomislila da je konačno sve pod kontrolom. Međutim, samo sedam dana pre svadbe, desio se haos. Počela su da mi stižu otkazivanja. Ne jedno ili dva, već deset! Ljudi koji su mi pre pola godine sa osmehom rekli da dolaze, sada su iznenada javili da im je „mnogo“, da „ne stižu“, da „moraju nešto drugo“. Neki su se setili da mi to napišu tek na dan kada sam restoranu dostavila konačan broj gostiju. Tada sam prvi put osetila kako mi se srce cepa.
Bilo je to više od pukog razočaranja. Neki od tih ljudi bili su mi jako bliski, a njihovo izostajanje značilo je da sam bukvalno bacila novac. Sala je zahtevala tačan broj gostiju unapred, i naravno da su porcije i stolice bile nepovratne. Jedna stolica koštala je 45 evra, što znači da sam samo zbog tih otkaza izgubila 450 evra. Zamislite da vam neko u jednom trenutku pojede skoro pola minimalca, a ni ne dođe. A sve se dešava nedelju dana pre venčanja, u trenutku kada ste već na ivici živaca zbog haljine, frizure, termina i beskrajnih detalja.
Nisam znala šta da radim. Jedna prijateljica mi je savetovala da napišem otvorenu poruku onima koji su otkazali i da ih zamolim da mi refundiraju bar te stolice koje sam već platila. U početku mi se to činilo neprijatno, ali onda sam skupila hrabrost i kulturno im poslala poruku: „Znam da svako ima svoje razloge, ali molim vas da razumete da su vaša mesta već plaćena. Ako ste u mogućnosti, bilo bi mi važno da pokrijete bar te troškove, jer meni je to veliki izdatak.“
- Ono što je usledilo bio je novi talas stresa. Neki su rekli da sada nemaju novca, drugi su me optužili da sam „bezdušna“, treći su me jednostavno ignorisali. Jedan mi je napisao da sam „materijalista“. A ja? Ja sam samo bila mlada žena koja je mesecima štedela, uzimala čak i kredit, kako bi stvorila dan iz snova. Sve što sam želela bilo je da ljudi ispoštuju ono što su obećali i da barem pokriju troškove koje su svojim otkazivanjem izazvali.
Znam da nekima to može zvučati grubo, ali da li je zaista pogrešno tražiti da bar pokriju stolicu koju sam rezervisala i platila za njih? Ne krivim ih što nisu mogli da dođu, ali krivim ih što to nisu rekli na vreme. Imali su šest meseci da se izjasne. Venčanje nije kafana, gde dođeš ako ti se tog dana prohte. Ako neko ne može – u redu, ali ne možeš čekati do poslednjeg trenutka i očekivati da to prođe bez posledica.
Nakon svega, sabrala sam troškove i shvatila da sam zbog tih otkaza izgubila skoro 60.000 dinara. Do danas se niko od njih nije javio da plati ili bar da se izvini. I dalje se osećam razočarano, pitam se da li sam ja bila previše stroga ili su oni jednostavno pokazali koliko im nije stalo. Ipak, jedna stvar mi je sada potpuno jasna – ako ikada budem pravila neko novo slavlje, više nikada neću slepo verovati RSVP-u ni spiskovima gostiju. Pravi gosti se prepoznaju po delima, a ne po lepim porukama i obećanjima.
