U današnjem članku govorićemo o neobičnoj, ali vrlo snažnoj životnoj priči žene po imenu Aida, Bosanke koja je pre više od tri decenije svoj dom pronašla na Kosovu. Njena životna situacija možda deluje neuobičajeno za mnoge, ali ona o tome govori mirno, sa dostojanstvom i punim prihvatanjem svoje sudbine.
Pre 37 godina, iz ljubavi, Aida se udala za muškarca s Kosova. U tom trenutku imala je samo 22 godine i napustila je svoju rodnu Bosnu, vođena srcem. Tokom 17 godina braka, živela je skladno sa suprugom i njegovom porodicom, koja je pružila čvrstu podršku njenom životu u novoj sredini. Ipak, budući da nije uspela da mu podari sina, donela je odluku koju mnogi ne bi mogli razumeti – dala mu je dozvolu da oženi drugu ženu.
- U njenim rečima nema gorčine. Ističe da je njen suprug ispunio sve što je obećao: nije je zanemario, sve joj je bilo dostupno, i nikada nije bila zapostavljena. Dve žene dele isti dom već 15 godina, iako žive sa istim čovekom. I ne samo to – najmlađa ćerka koju muž ima sa drugom suprugom nosi ime Aida, što je snažan znak poštovanja i priznanja njenoj ulozi prve žene.
Aida ima dve ćerke, a ono što joj je posebno teško palo jeste niz tragičnih gubitaka – izgubila je šestoro dece tokom trudnoća, tri devojčice i tri dečaka. Upravo ti bolni događaji oblikovali su njenu odluku. Znala je koliko je važno nasledstvo i koliko se muška deca cene u toj sredini, pa je sama predložila rešenje koje bi mnogima bilo nezamislivo.
Njen muž danas ima dva sina i jednu ćerku sa drugom ženom, a porodica funkcioniše bez velikih tenzija. Aida ističe da joj suprug ugađa i njoj i drugoj ženi ravnomerno – kupuje prvo njoj, kao starijoj, pa potom mlađoj supruzi. Nema svađa, nema razmirica – samo život koji su svi prihvatili onakav kakav jeste.
Govoreći o svom životu na Kosovu, Aida priznaje da joj je najteže bilo prihvatiti drugačije običaje i naučiti novi jezik. Ipak, prilagodila se, jer drugačije nije mogla. I danas živi na relaciji između Prištine i Prizrena, gde joj muž ne postavlja ograničenja – ni kada je reč o izlascima, ni o načinu oblačenja. Tradicionalne dimije, karakteristične za to područje, ne nosi jer je suprug to nikada nije tražio.
- Nostalgija za domovinom je i dalje prisutna. Bosna joj nedostaje, naročito ljudska toplina, osmesi i razgovori, jer, kako kaže, tamo su ljudi vedriji. Hrana na Kosovu joj nije bliska – više voli bosansku kuhinju, a posebno pite, koje je vremenom zavoleo i njen suprug.
Kada su razgovarali o drugoj ženi, Aida se setila da mu je rekla: “Ako si gospodin – dovedi je.” To je za nju značilo da će prema njima dvema morati da se ponaša sa jednakim poštovanjem i pažnjom. I tako je i bilo. Sve što imaju dele ravnomerno, funkcionišu kao zajednica, bez omalovažavanja.
Aida se u Bosnu nije vraćala skoro 15 godina. Kaže da nema više bliske rodbine tamo i da ljudi iz njene domovine često ne mogu da razumeju život koji ona vodi. Udata je postala zahvaljujući rođaci koja se već bila udala za brata njenog sadašnjeg muža, pa su tako postale i rođake, i sestre po mužu, i jetrve.
Uprkos svemu, Aida ne izražava nezadovoljstvo ni tugom, ni zavišću. Prihvatanje sudbine, poštovanje dogovora i razumevanje kulture u kojoj živi – sve to je učinilo da njen život bude stabilan, iako naizgled nesvakidašnji. Njena priča pokazuje da se u nekim delovima sveta i dalje žive brakovi i odnosi koji prevazilaze savremene norme, ali to ne znači da su manje vredni – naprotiv, često zahtevaju više snage, mudrosti i tolerancije nego što se može zamisliti.
