U vrijeme svoje najveće popularnosti, krajem osamdesetih, Šeki Turković je bio jedan od najpopularnijih pjevača u Jugoslaviji. I tada, kao i sada, kada je već uvelike u mirovini, ostao je sasvim običan čovjek, s obje noge na zemlji.
Kako je sve počelo u kafani
Jedno veče, nakon posla, otišli smo u kafanu kod Cvetkove pijace, gde smo često dolazili sa kolegama. Građevinci su znali da nakon napornog dana završe u kafani, a to je bilo savršeno mesto za opuštanje. Tog večera, društvo je počelo da traži da pevam, a oni su uporno ponavljali: „Ajde, daj da otpevaš nešto!“. Na kraju, pristao sam. Pošto su mi rekli da je pevanje tri hiljade dinara, skupili smo novac i otišli do šefa orkestra, koji je pristao da sviramo. Otpevao sam četiri pesme, a publika je bila toliko oduševljena da nisu dozvolili da siđem sa bine. Nakon toga, šef orkestra mi je prišao i pitao me gde inače pevam. Bio sam iznenađen i odgovorio sam iskreno – “Nigde”. Iako je bilo pomalo čudno, on je nastavio da me ispituje o mom životu. Ubrzo mi je ponudio da pevam u udruženju „Melos“, što sam i učinio. I položio audiciju, a dobio sam diplomu kao kvalifikovani pevač! To mi je zaista bilo neprirodno i smešno, ali ujedno i veliko iznenađenje.
Pevačka karijera počinje ozbiljno
Međutim, prava pevačka karijera nije počela odmah. Prvo veče sam nastupao u kafani “Tri golubice”. Tamo je došao harmonikaš iz Ripnja i pitao me da li bih pevao. I opet, nisam mogao da odbijem. On je bio zainteresovan da sa mnom sarađuje, pitao me sve o mom životu, o mom oblačenju i, naravno, o pesmama koje znam. Zadatak je bio jasan – “Obuci se i pevaj!”.
Iako sam bio nesiguran, jer nisam bio iskustven pevač, to veče je za mene bilo prekretnica. Prešao sam iz građevinskog radnika u pevača, a prva večer mi je donela fantastičnu zaradu, veće nego što sam zarađivao tokom celog meseca rada na gradilištu.
Napredovanje kroz muzičku industriju
Ubrzo sam postao sve poznatiji, učestvovao na takmičenjima i osvajao zlatne pehare. Na jednom takmičenju na Fruškoj gori pobedio sam kao pevač, a firma mi je tada ponudila lakši posao – rad u magacinu, ali nisam dugo ostao. Osećao sam da je muzički dinar moj pravi put. Počeo sam da pevam sve više, i tako su moji nastupi postali sve učestaliji. U to vreme, odlučio sam da investiram u dobro odelo, jer se nisam mogao više pojavljivati u istom. Ubrzo je došao i uspeh u “Beko” konfekciji, gde sam kupio odelo koje mi je bilo potrebno za nastupe.
Vojna služba i prvi susret sa problemima
Dok sam bio u vojsci, susreo sam se sa još većim izazovima. Tamo nije bilo mesta za narodnu muziku, ali nisam mogao da se zaustavim. Jedan harmonikaš iz Sombora me je pozvao na takmičenje amatera u Donjem Miholjcu, iako sam bežao iz kasarne da bih tamo nastupao. Taj nastup mi je doneo prvu nagradu i sto hiljada dinara – ali, naravno, morao sam da se suočim sa posledicama. Komandant me je pozvao na raport, ali na kraju me je pomilovao. Iako je vojska pokušavala da me zaustavi, nisam mogao da se predam – pevao sam i nastavljao da tražim šanse.
Usponi i padovi na estradi
Nakon vojske, moje ime je postajalo sve poznatije. Nastupao sam širom zemlje, zarađivao velike sume novca i prodavao ploče. Jedan od najvećih uspeha bio je album “Čovek sa srca dva” koji je prodat u 180.000 primeraka, što je bio ogroman uspeh za tadašnje uslove. Ipak, uprkos ovim uspehima, ubrzo dolazi i rat, koji donosi mnoge promene u mojoj karijeri. Tada sam se suočavao s teškoćama u pevanju, a svuda sam bio dočekivan sa otvorenom nesigurnošću.
Rizici i borba za opstanak
Rat je imao veliki uticaj na moj život. Iako sam nastavio da pevam na romskim svadbama u Italiji, to je bilo naporno i izazovno. Mnogi orkestri nisu bili pošteni, krali su i ponašali se neprofesionalno. Međutim, i dalje sam uspevao da obezbedim dovoljno novca, čak sam kupio stan u Beogradu za 150.000 maraka.
Povratak u Srbiju i život u penziji
Kada sam se vratio u Srbiju, život nije bio lak, a estrada je bila u opadanju. Ipak, zahvaljujući svojoj supruzi, koja mi nije dozvolila da odustanem od pevanja, nastavila sam da nastupam. Iako sam prošao kroz mnoge teške trenutke, najveći izazov mi je bio oporavak nakon moždanog udara.
Danas, u penziji, pevam samo povremeno, uživam u životu sa svojom porodicom. Naučio sam mnogo iz prošlih grešaka i sada shvatam da je najvažnije u životu brinuti o penzionom i socijalnom osiguranju. Neka vas moje iskustvo podstakne da u životu uvek gledate unapred i planirate dugoročno.
Zahvalan sam na svemu što sam prošao i svim ljudima koji su mi pomogli da postignem ovo što imam danas. Na kraju, najvažnije je imati svoju porodicu i uživati u životu.
