Rodila sam dete u 53. godini i nisam se pokajala: Porodica je prekinula svaki kontakt sa mnom

U trenutku kada sam gledala u tamnoplave oči svog novorođenog sina, nisam mogla da poverujem da je stvarno tu. Taj trenutak je bio kao magičan san koji se ostvario, i nisam bila jedina koja je bila iznenađena i u neverici. Mali Džud, moje čudo od deteta, stigao je nakon 11 godina borbe sa neplodnošću. Čitava moja porodica i prijatelji su bili šokirani, a istovremeno i ispunjeni ogromnim uzbuđenjem zbog ovog divnog čuda.

• Moj put do majčinstva nije bio ni lak ni jednostavan. Nakon osam spontanih pobačaja, neuspešnih pokušaja vantilestnih oplodnji, korišćenja doniranih jajnih ćelija i ogromnog finansijskog ulaganja od 13.800 evra, činilo se da se moj san o majčinstvu stalno udaljava. Osim toga, kada sam u 53. godini prošla kroz menopauzu, shvatila sam da su šanse da ponovo postanem majka gotovo nepostojeće. Međutim, moj muž Martin i ja bili smo odlučni da našem dvanaestogodišnjem sinu Džejdenu podarimo brata ili sestru, što je bio naš cilj i snaga koja nas je vodila kroz sve te teške godine.

Nažalost, tokom ovog puta, mnogi naši najbliži su nas kritikovali. Neki su prekinuli kontakt s nama, nazivajući nas sebičnima, dok je moja sestra prestala da razgovara sa mnom jer nismo koristili moju jajnu ćeliju. Upotrebili smo doniranu ćeliju, a ona nas je optužila da smo “živine za reprodukciju” i izjavila da “nisam stvarno trudna”. Čula sam i mnoge druge osude, kao što su pitanja da li se osećam kao „svraka koja krade tuđa jaja“, što je bila dodatna težina kroz koju smo prolazili. Ipak, Martin i ja nikada nismo sumnjali u našu odluku, jer smo znali da je Džud naš sin. Naša ljubav prema njemu nije zavisila od toga da li su geni ili boja kože identični našim. On je, jednostavno, naš sin.

Trudnoća sa Džudom nije bila jednostavna. Od 26. nedelje trudnoće, prestala sam da osećam bebine pokrete kao ranije, jer sam imala prednju placentu, što je ublažavalo te pokrete. Svakodnevno sam išla u bolnicu na nadzor, a takođe sam imala i gestacijski dijabetes, zbog čega su lekari odlučili da se odluče za carski rez u 36. nedelji trudnoće.

Kada je došlo vreme za operaciju, suočila sam se sa ogromnim strahom od igala, što je čitav proces činilo još težim. Postavljanje spinalne anestezije trajalo je 45 minuta, a tokom same operacije doživela sam niz komplikacija – opao mi je krvni pritisak i počela sam da se gušim. Ispostavilo se da je Džud bio u karličnom položaju, a takođe je imao i tečnost u plućima, zbog čega je odmah prebačen na oddeljenje intenzivne nege.

• Infekcija je bila dodatni problem sa kojim se morao boriti, a lečen je pomoću dva različita antibiotika. Takođe, imao je i žuticu, ali srećom, ona nije bila teža. Nakon nedelju dana u bolnici, napokon smo otišli kući, gde smo u potpunosti posvetili sve svoje misli i energiju našem novorođenčetu.Možda je moja prošlost sa gubitkom roditeljke u ranoj mladosti ostavila dubok trag, jer želja da Džejden ne ostane sam bila je uvek prisutna.

S obzirom na to da sam bliznakinja, nisam mogla da se pomirim sa idejom da moje dete ne ima brata ili sestru. Džejden sada ima 13 godina i ide u osmi razred. Njegov odnos prema Džudu je pun ljubavi i strpljenja, iako ponekad se žali da je brat “dosadan” zbog noćnog plakanja. Ipak, ne može da dočeka trenutak kada će zajedno sa njim igrati fudbal i ići na pecanje.

Uključili smo Džejdena u svaki deo procesa, pa čak i u odabir imena za Džuda. On je obožavalac fudbalskog zvezde Džuda Belingema, pa je bilo prirodno da Džud nosi to ime. Takođe, ime Ezra je inspirisano njegovim omiljenim pevačem Džordžom Ezrom. Martin i ja se trudimo da ga uključimo u sve i pružimo mu maksimalnu pažnju, jer želimo da zna da je deo nečega vrlo posebnog.

Moj otac, koji ima 86 godina, svakodnevno nas obilazi, podsećajući nas da godine zaista nisu prepreka za ljubav i radost u životu. Iako me ljudi ponekad podsećaju da ću izgledati kao baka na školskim kapijama, osećam se dobro u svojoj koži. Ako baš zatreba, uvek mogu da se odlučim za botoks.Za nas, porodica je na prvom mestu.

Iako smo sada u fazi kada su naše ruke pune posla oko Džuda, razmišljamo o budućnosti i mogućnosti za više dece. Imamo još tri zamrznuta embriona i još nismo odlučili šta ćemo sa njima. Zanimljivo je to što su babice napomenule da sam sada “superplodna” zbog svih hormona, pa postoji šansa da zatrudnim prirodno. Na sve to, moj doktor se samo nasmešio i uzdahnuo: „Nemojte, molim vas, bar sačekajte da odem u penziju – već ste me dovoljno stresirali!“

No, i dalje živimo svaki trenutak sa Džudom, koji je pravo čudo i pravo blago. Nikada neću prestati da budem zahvalna ženi koja nam je donirala jajnu ćeliju, jer bez nje, sve ovo što sada imamo, bilo bi potpuno nemoguće.