U današnjem članku donosi se potresna i dirljiva ispovest žene iz Klivlenda, koja je godinama ćutala o jednoj od najdubljih rana iz svog detinjstva razvodu svojih roditelja. Iako sada odrasla, u sebi i dalje nosi emocije devojčice koja je bila zaboravljena u procesu punom podela, konflikata i tišine.
- Dok su njeni roditelji delili kuću, vikendicu, zlato i dane u nedelji, niko nije mislio o njoj. Niko nije pitao gde će sa njenim suzama, s kim će ostati njeni nemiri i šta će biti s njenim srcem, koje se kidalo svaki put kada bi morala da bira između majke i oca.
U toj tišini, tada kao devojčica, nije mogla da kaže sve što je osećala. Ali sada, godinama kasnije, sabrala je snagu i napisala pismo. Pismo koje nikada nisu dobili kad im je najviše trebalo, dok je bila dete, ali koje možda sada konačno može da se čuje.
U tom pismu, ona se obraća roditeljima kao žena, ali i kao ona ista tiha devojčica iz sudnice, koja je nekada stajala po strani dok su odrasli ljudi u njenom životu vodili bitku – ne primećujući koliko to dete boli. Piše im bez osude, ali sa iskrenim podsećanjem na sve ono što je tada prolazila.
Opisuje trenutke kada su njeni roditelji sedeli jedno naspram drugog, sa advokatima kao svojim štitovima, dok su pravili spiskove i raspravljali se oko imovine. Auto, stan, vikendica, zlatne minđuše… sve se delilo, brojalo i razvrstavalo. A ona je stajala u ćošku, nevidljiva i tiha, pokušavajući da se ne meša, da ne zauzima prostor. Verovala je da će je, ako ne pravi buku, možda ipak primetiti.
- U tom vremenu niko nije pitao gde idu njeni strahovi, ko će poneti njena pitanja, poput onog najtežeg: „Da li sam ja kriva?“ Niko nije želeo da deli nju po pola, jer niko nije želeo onaj deo u kome plače. Njene emocije nisu bile predmet rasprave. One su bile zanemarene, potisnute, zaboravljene.
U pismu dalje piše o rečima koje su roditelji bacali jedno drugom kao kamenje. A ona, stajala je između, na tom nevidljivom ratnom polju, i pitala se — da li je oružje ili plen? Tako je prerano odrasla. Postala je ozbiljna, naučila da broji dane kao da su paketi: tri dana kod mame, četiri kod tate. Vikendi su postali koferi, praznici kompromisi, a rođendani su značili neprijatna pitanja: „Kod koga ćeš da slaviš ove godine?“
Njen ton u pismu nije pun gorčine, već tuge i potrebe da se konačno čuje. Kaže da ne piše da bi ih krivila, jer zna da su i oni prolazili kroz bol i zbunjenost. Ali želi da ih podseti – dete vidi, oseća i pamti. Sve ono što se događa između odraslih, detetu nije nevidljivo. Ono to nosi sa sobom, često bez reči, ali sa teškim srcem.
Ipak, pored sve tuge, u pismu se nalazi i ljubav. Ona im priznaje da ih oboje voli i da su je, iako razdvojeni, oblikovali kao osobu. Zahvalna je što su joj dali ono što su mogli, ali istovremeno izražava ono najdublje – dete se ne deli. Ljubav prema detetu ne može se izmeriti dokumentima, sudskim rešenjima, dogovorima ili papirima. Ne može se rasparčati duša deteta kao što se dele stvari.
Završava pismo rečima koje paraju srce – kaže da im sada piše kao odrasla, ali da je i dalje ona ista devojčica koja je želela samo jedno – da joj ne razbiju svet na komade.Ova dirljiva priča podseća koliko su emocionalne potrebe deteta često nevidljive u razvodima i koliko reči koje nisu izgovorene na vreme, ipak mogu da pronađu svoj put – čak i godinama kasnije. Ponekad je najglasnije upravo ono što se godinama ćuti.
