U današnjem članku donosi se potresna priča Sare Bet Berman, žene koja je izgubila svoju prvu i najveću ljubav, Rafija, i čije je emotivno putovanje kroz tugu, nadu i novi početak ostavilo dubok trag.
Upoznali su se kao dvadesetdvogodišnjaci u letnjem kampu u Džordžiji, a prijateljstvo koje je tu započelo ubrzo se pretvorilo u ljubav. Kada se Rafi preselio u Menhetn, njihova veza je procvetala, uprkos činjenici da je imao genetski poremećaj koji je uglavnom potiskivao i minimizirao. Sara je verovala njegovim rečima da je stanje pod kontrolom i nije ni slutila koliko će im to promeniti živote.
- Godine 2007. zajedno su otišli na studije u Jerusalim. Prvog dana predavanja Rafi ju je pozvao da kaže da ide u hitnu, ali ju je uverio da je sve u redu i zamolio da ne prekida svoj prvi dan predavanja. Kada ga je kasnije posetila u bolnici, nastavio je da smiruje situaciju govoreći da nije ništa ozbiljno. Nakon povratka u SAD, Rafi je više puta boravio u bolnici dok su lekari pokušavali da definišu njegovu dijagnozu. Tokom jednog od tih boravaka, neformalno joj je predložio brak, a zvanično ju je zaprosio u maju 2009, čim je izašao iz bolnice. Sara je bila presrećna, planirala je venčanje, kupila venčanicu i rezervisala salu, radujući se zajedničkom životu.
U avgustu te godine preselili su se u stan sa prijateljem, a ubrzo nakon toga otišli su na žurku. Sara ga je upozorila da ne ide uz strme stepenice jer je nedavno slomio nogu. Ipak, uveravao ju je da je dobro. Nakon žurke je pao, slomivši rame i kuk. Tada nisu znali da su to bili znaci ozbiljnog pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja — kalcijum je nestajao iz njegovih kostiju, što je bio znak da telo otkazuje. Sutradan je pao u komu i ostao u njoj mesec dana, preminuvši 29. septembra 2009.
- Sara je bila potpuno slomljena. Mesecima nije spavala, živela je na krofnama i Gatorejdu. Posmatrala je kako jesen menja boje i razmišljala o tome kako svet ide dalje bez Rafija. Ljudi su je se plašili, a njoj je to na neki čudan način prijalo. Htela je da i drugi pate, jer je njen bol bio prevelik. Ipak, najbliži prijatelji su ostali uz nju i pomagali joj da otkaže pripreme za svadbu. Prodavnica u kojoj je kupila venčanicu čak je tražila umrlicu kako bi mogla da dobije novac nazad.
Bilo joj je nezamislivo da ikada više voli. Ljudi oko nje, često bez trunke razumevanja, govorili su joj kako je dobro što se nisu venčali i kako je još mlada, pa će naći drugog. Ali ono što joj je zaista trebalo bila je potvrda da je u redu što nije dobro. Nije poznavala nijednu mladu udovicu, pa je utehu našla tek kada se priključila grupi žena koje su prošle kroz slična iskustva. Bilo je neprocenjivo imati nekoga ko razume kako se oseća. Ta podrška joj je pomogla da krene dalje.
Vremenom se njen život promenio. Udala se pre šest godina, i sada sa svojim mužem ima malu ćerku. Ipak, Rafi je i dalje deo njenog svakodnevnog života. Ima rituale u njegovu čast, naročito za Jom kipur, dan kada se odlučivalo o Rafijevoj sudbini. Njeno obeležavanje tog praznika je lično i netradicionalno, a njen muž se trudi da razume i prihvati to. Svake godine organizuju večeru u Rafijevu čast, na koju dolaze ljudi koji su mu bili prijatelji, a sada su bliski i njenom mužu i ćerki.
Gubitak nikada nije nestao, ali s vremenom je naučila da živi s njim. Pronašla je ljude koji je razumeju i s njima izgradila novi život. Preživela je, iako je u početku mislila da to neće moći. Njena priča je podsetnik da tuga ne nestaje preko noći, ali ni ljubav — ona se menja, razvija i ostaje u nama, čak i kada osoba koju smo voleli više nije tu.
