Kada imate svoju kuću jako je važno da budete u dobrim odnosima sa svojim komšijama sa kojima dijelite dvorište li neke osobe mogu biti jako teške i sve im smeta.
U jednoj staroj sarajevskoj mahali, gde su kuće stajale gotovo naslonjene jedna na drugu, svi su poznavali nepisanu priču o sukobu između Munire i njenog komšije Salkoa. Munira, udovica sa oštrim pogledom i još oštrijim jezikom, držala je svoje dvorište pod strogim nadzorom.
Ni travka nije smela da izraste van predviđenih granica, a red je bio njeno pravilo života. Salko, njen sused s druge strane drvene ograde, bio je sušta suprotnost. Tih, povučen čovek, svoja osećanja ulagao je u baštu i posebno u svoje ruže. To nisu bile obične ruže, već stari, grmoliki primerci, tamnocrvene boje, mirisa tako jakog da se osećao do glavne ulice mahale.
Problem je nastao kada su Salkove ruže, kako su rasle, prelivale se preko ograde u Munirinu avliju. Svako jutro, u isto vreme, Munira je izlazila sa makazama, sečući cvetove i vraćajući ih Salku, uz reči pune besa i opomene. Zvuk makaza odzvanjao je mahalskim dvorištima, dok Salko, pijući kafu, samo tiho uzdahne i posmatra ih kako prelaze u njegovu baštu. Njihov odnos trajao je godinama, komšiluk je šaputao o Munirinoj oštrini i „zloj naravi“, ali niko nije smeo da joj stane na put.
- Salko je stario, leđa su mu se savijala, ali je i dalje, svake jeseni, sadio nove sadnice, održavao ruže i čekao. Njegov trud nije prestajao, a njegova tiha ljubav prema Muniri bila je evidentna jedino onima koji su znali da gledaju između redova.
Jednog jutra mahala je bila tiha. Nije se čuo zvuk makaza. Salko nije izašao na trem. Hitna pomoć ga je odvela, a srce ga je izdalo, baš onako tiho kako je i živeo. Munira je stajala za prozorom, skrivajući se iza zavese, osećajući čudnu mešavinu olakšanja i tuge. Nije bila tužna na način koji bi priznala, ali olakšanje je bilo očigledno. Konačno, ograda je bila samo drvo i prostor, bez ikakve prepreke.
Dva dana kasnije, advokat je pokucao na njena vrata. Donosio je testament. Munira je primila kovertu i staru, kožnu svesku, pitajući se šta to znači. Advokat je rekao da je sve ostavljeno njoj, kuća i sveska. Munira je stajala, ruke drhtale dok je otvarala svesku. Miris starog papira i ruža preplavio je sobu.
Sveska je bila dnevnik koji je Salko vodio decenijama. Svaka stranica bila je zapis njegovih osećanja i sećanja na njihovo detinjstvo, mladost i godine kada su se susretali kroz tišinu i ljutnju. Pisao je o trenutku kada je želeo da je zaštiti, kada je gledao njene suze, ali nije smeo da se umeša. Pisao je o ljubavi koju je nosio godinama, iako je ona njega neprestano odbijala kroz bes i pretnje, kroz sečenje ruža koje je voleo.
Datum deset godina unazad beležio je kada je posadio prve grmove ruža, namerno pored ograde, znajući da će ih Munira seći, ali tako i primiti. Svaka njena reakcija bila je za njega znak života i ljubavi, makar i kroz sukob. Njegova poslednja poruka bila je od jutra kada je umro: rekao je da neće biti s njom, ali da želi da njegovo delo – ruže – nastavi da cveta u njenom dvorištu.
Munira je zatvorila svesku i istrčala u avliju. Pogledala je ogradu i videla grmove pune pupoljaka. Ovog puta nije uzela makaze. Počela je da lomi ogradu, da uklanja prepreke koje su ih razdvajale godinama. Ruže je pomilovala, trnje joj nije smetalo. Šaptala je vetru izvinjenje, priznajući greške, svoja osećanja i slepe godine ogorčenja.
Kuća i bašta su konačno postali jedno. Munira je pustila ruže da rastu slobodno, da pokriju prostor i njen i Salkov. Danas, prolaznici mahale vide kuću gotovo skrivenu među crvenim cvetovima i pričaju o starici koja sedi među ružama, neguje ih i razgovara sa ljubavlju koja je stajala skrivena godinama, čekajući da konačno bude priznata i oslobođena.
