U današnjem članku donosimo priču koja ne prestaje da potresa, zbunjuje i izaziva saosećanje širom regiona. Reč je o nestanku tada šesnaestogodišnje Senade iz Sarajeva, čiji put u Ameriku, planiran kao običan letnji odmor, prerasta u jednu od najzagonetnijih i najtužnijih životnih drama.
Njena priča nije samo priča o nestanku – to je svedočanstvo o boli jedne porodice, o borbi bez kraja, o nadi koja ne umire.Te večeri u avgustu, Senada je, uzbuđena i puna očekivanja, sela u avion ka Čikagu. Plan je bio jednostavan – provesti raspust kod tetke u Americi, upoznati novi svet i potom se vratiti kući. Ništa nije nagoveštavalo tragediju. Njena majka, Dženana, dan danas se seća svakog detalja: pasoš, karta, adresa – sve je bilo uredno pripremljeno. Iako je kontakt sa tetkom bio ređi, nikakve sumnje nisu postojale.
- Po dolasku u Ameriku, Senada se javila porodici nekoliko puta. Kratke poruke i pozivi ulivali su sigurnost da je sve u redu. Međutim, već nakon nekoliko dana, komunikacija je potpuno stala. Telefon je utihnuo, poruke su ostajale bez odgovora. Kada su roditelji pozvali tetku, suočili su se s užasom – tetka je tvrdila da Senada nikada nije stigla do nje.
Počeo je period očajničke potrage. Ubrzo su alarmirane policije i u Bosni i u SAD-u. Pokrenuta je međunarodna istraga, uključen je i Interpol, ali svaki trag nestaje po izlasku Senade iz čikaškog aerodroma „O’Hare“. Nema podataka sa kamera, nema svedoka, nema ničega. Kao da je nestala u vazduhu.
Prolazile su godine, a bol porodice se samo produbljivao. Majka je, u bezbrojnim pokušajima da dođe do istine, kontaktirala sve moguće institucije, ali i vračare i privatne detektive. Ništa nije pomagalo. Senade nije bilo ni na društvenim mrežama, nije zabeležen nijedan pokret pasošem. U njenoj sobi sve je ostalo netaknuto, kao da svakog časa treba da se vrati.
I dok je javnost polako zaboravljala, a policija sve ređe komunicirala s porodicom, došlo je do preokreta. Nakon šest godina tišine, Dženani stiže anoniman mejl. Nema potpisa, nema objašnjenja – samo jedna fotografija.
- Na slici, mlada žena u noćnom klubu, pod reflektorima, u oskudnoj odeći, izvodi performans. Iako fizički promenjena, pogled je bio isti. Majka je znala – to je njena Senada. Slika je pratila poruka napisana rukom: „Znam da me tražiš. Nisam u mogućnosti da pričam.“ Taj trenutak vraća nadu, ali i otvara novu fazu boli.
Pokreće se nova istraga, uz saradnju sa američkim federalnim službama. Fokus se prebacuje na noćne klubove, pre svega u Nevadi, Kaliforniji i Meksiku. Postoji opravdana sumnja da je Senada žrtva trgovine ljudima – možda je oteta ili prevarena već na aerodromu. Organizacije koje se bave zaštitom žrtava seksualne eksploatacije uključuju se u slučaj.
Ipak, brojni odgovori i dalje nedostaju. Teorije se množe: da je pod prinudom, da je deo kriminalne mreže, ili da je sama odlučila da prekine kontakt. Majka sve to odlučno odbacuje, uverena da njena ćerka nikada ne bi otišla bez reči. Jedino objašnjenje koje prihvata jeste ono koje potvrđuje prisilu i strah.
Do danas, Senada se zvanično nije oglasila. Lokacija sa koje je stigla fotografija nije potvrđena. Njena majka, međutim, ne gubi veru. U njenom glasu i dalje treperi nada, uprkos svemu. Njena poruka je ista, godinama nepromenjena:„Senada, ako si živa i ovo vidiš – ne moraš ništa da kažeš. Ne moraš se pravdati. Samo mi javi da si dobro. To je sve.“
I dok godine prolaze, u Senadinoj sobi sve ostaje kao što je bilo. Zidovi prekriveni posterima iz tinejdžerskih dana, krevet namešten kao tog avgustovskog jutra kada je otišla, ormar pun njenih stvari. Soba čeka. I majka čeka. Jer ponekad, vera da će se vrata otvoriti – bez najave, bez objašnjenja – jedina je stvar koja održava život.
