Ponekad djeca kada odrastu zaborave na svu ljubav i sve žrtve koje su njihovi roditelji podnijeli da bi im omogućili dobar život koji imaju baš kao što se desilo u našoj današnjoj priči.
Fatima je ceo svoj život posvetila sinu Kenanu, verujući da će ga odgajiti u dobrog i poštenog čoveka. Zbog njega je svakodnevno trpela teške uslove života, ali je uvek bila ponosna na njega, na njegove uspehe i na to što je u njemu videla svog naslednika, onog koji će nositi i njeno ime i sve ono što je ona verovala da je vredno. Niko nije mogao da je pomeri sa toga stava, sve dok nije stigla vest koja je sve promenila.
Kenan je otišao u grad, postao obrazovan i uspešan, zaboravivši na majku i sve ono što je ona žrtvovala za njega. Iako je svakog meseca slao novac, više nije dolazio kući. Bio je zauzet poslom, brakom, životom u prestonici. Bio je gospodin, kako je i želela da bude, ali je postepeno zaboravio na tu staru kuću, staru majku, na sve ono što je ona sa ljubavlju gradila.
Jednog proleća, Fatima je rešila da poseti svog sina. Nije ga videla već godinu dana, a slušala je o njegovim uspesima i njegovom napredovanju. Imala je snage da, obučena u svoje najlepše dimije, otputuje u Sarajevo. Krenula je da ga iznenadi, donoseći mu omiljene dunje koje je pažljivo brala. Bilo je to nešto što je često radila za njega kad je bio mali, donoseći mu voće iz svoje avlije. To je bio simbol njene ljubavi, njenog truda, nečega što je bilo samo njih dvoje.
- Kada je stigla pred njegovu firmu, čuvar je nije pustio. Nisam mogla da verujem da je toliko hladan prema njoj, toj staroj ženi koja je samo želela da vidi svog sina. U tom trenutku je došao i sam Kenan. Videla ga je u njegovom savršenom odelu, obasjanom reflektorima uspeha, kao onog koga je ona uvek zamišljala kao svog heroja, kao uspešnog čoveka. Ali to što je usledilo nije bilo ništa poput toga. On je reagovao s tolikim stidom, s tolikim gađenjem prema svojoj majci da je gotovo pala u nesvest. Njegov pogled je bio hladan, a njegovi postupci još hladniji. Zgrabio je korpu s dunjama i dao joj novac da se vrati kući. Rečima je rekao da se ne pojavljuje više u njegovom životu. “Nemoj više da dolaziš, mama. Šta će ljudi reći? Ovo nije mesto za tebe.”
Ona je bila slomljena. Bilo je previše. Celi njen svet, sve što je izgradila, sada je izgledalo kao ništa. Zamišljala je svog sina kao tog divnog dečaka, pa je bio pun ljubavi, radosti, a sada je stajao pred njom kao potpuno drugačiji čovek. Nije bilo više tog sina kojeg je voljela, kojeg je hranila, podučavala, i čekala. Samo je postojao neki stranac koji ju je odbacio.
Iako je sa sobom nosila onaj novac koji joj je dao, nije ga potrošila. Stavila ga je u svoj Kur’an. Kad je stigla kući, nije otišla u grad. Odbila je sve pokušaje da ga ponovo poseti. Niko od rodbine nije razumeo njeno povlačenje, njenu patnju, ali ona je nastavila svoju tišinu i odustala od ideje da se bilo šta menja.
Godine su prolazile. Fatima je živela u tišini. Poštovala je njegovu odluku, a on je nastavio da živi svoj život. Ipak, svake godine, kad bi dunje u njenoj bašti počele da zri, slala bi paket svom sinu. Paket je bio isti kao i pre: sveže, mirisne dunje koje su simbolizovale ljubav i sećanje na prošlost. A Kenan? On ih je samo bacao. Nikada ih nije video kao nešto vredno. Više nije želeo da se podseća na sve što je veza s majkom značila.
Ispod svega, svest o tome da je izgubio deo sebe, da je potisnuo ljubav koja je odavno bila tamo, nije bila jasna dok nije primio poziv. Fatima je, nažalost, obolela. Kada je saznao da je bolesna, znao je da mora da ide. Ali ništa nije moglo pripremiti njega na trenutak kada je došao u selo. Njegova majka je umrla, a on je shvatio da je prekasno. Telegram je stigao, ali nije stigla ni pomisao da su godine prošle, da je vreme uništilo sve.
Po povratku, sve je bilo isto. Selo je bilo mirno, svi su ga gledali, ali gledali su ga sa prekorom. On je osetio to. Prešao je prag kuće, došao do njenog kreveta i sve je bilo isto. Samo su dunje, koje su mirisale, bile tu. On je uzeo onu poslednju, umotanu dunju i u njoj je pronašao poruku. Njegova majka je poslednje godine provela u tišini i ljubavi, a on je shvatio da ništa na svetu nije vrednije od te ljubavi.
Iako je bio bogat, uspešan, imao sve što je želeo, tek tada je shvatio da je sve to bezvredno. Bacio je telefon, napustio svoju firmu i odlučio da ostatak svog života provede u seoskoj tišini. Počeo je da pomaže deci koja nemaju roditeljsku ljubav. Svake godine, kad dunje požute, on je sakupljao i nosio ih onima koji nemaju. Zajedno s njim, bilo je i mnogo tuge, i mnogo snage da se nastavi dalje.
